(ВИДЕО) ОЖИВЕЛА ЛИЦА СРПСКИХ ЈУНАКА СА ЧЕГРА! Сада знамо како су изгледали српски ратници чије су лобање узидане у Ћеле кулу - открили научници уз помоћ дигиталног света

Сада, више од два века касније, тим научника окупљен на пројекту „Ново лице Ћеле-куле“ успео је да, помоћу најсавременијих форензичких метода, оживи српске јунаке са Чегра, а лобање неких од бораца Првог српског устанка поново су добиле своје лице. Осим тога, током истраживања научници су међу деловима лобањама открили и нешто невероватно - остатке двоје деце од 11 и 12 година.

Др Наташа Шаркић, докторка физичке антропологије, и Милан Симоновић из Друштва за академски развој током онлајн презентације представили су вишегодишњи рад на овом пројекту, који је финансиран донацијама 158 грађана и грађанки.

Симоновић је рекао да је прва идеја о пројекту рођена 2018, а да су у контакт са др Шаркић ступили 2021.

- У децембру 2023. урађени су први 3Д модели свих лобања, као основа за реконструкцију. У јулу 2024. смо започели и са испитивањем историјских извора и прикупљањем података о додатним стварима везаним за саму Ћеле-кулу и лобање. У августу 2024. започели смо сарадњу са изузетним студиом за 3Д моделовање „Еуклидиан Студиос“ – рекао је он и додао:

- Наташа Шаркић водећа је научница на пројекту, а уз њу ту је и професор Фабио Кавали. Он је доктор радиологије и омогућио нам је да имамо реконструисана дигитална лица. А Дарко Ковачевић, наш велики пријатељ и поморски археолог са Универзитета Црне Горе, најзаслужнији је за то што смо успели да дигитализујемо лобање у Ћеле-кули.

Наташа Шаркић рекла је да је од 952 лобање које су првобитно биле узидане у Ћеле-кулу, данас остало само 58 лобања, као и да се издваја једна на пиједесталу, за коју се верује да је лобања Стевана Синђелића.

- Оно што знамо из антрополошких анализа, када је у питању цео скелет, најтачније и најбоље анализе врше се на основу карлице. Међутим, овде немамо ту могућност, па смо били лимитирани на утврђивање пола на основу лобање. Лобање саме по себи су доста поуздане, уколико су целе, али то овде није увек био случај. Што, наравно, у многим случајевима није био случај. То значи да смо били лимитирани самом презервацијом, а сама поузданост ове методе је 90 до 95 одсто када имамо све делове – објаснила је научница.

Додатно ограничење било је то што смо били лимитирани на фацијалне кости, додала је, и степен истрошености зуба.

- Са тим подацима које смо добили захваљујући антрополошкој анализи утврдили смо да је 78 одсто лобања за које смо могли нешто да кажемо било мушког пола. Односно, све за које смо могли да утврдимо пол биле су мушког пола – рекла је Наташа Шаркић.

Како је нагласила, старосне групе су се доста разликовале.

- Имамо јако младих учесника. Знамо да је једна лобања детета од око 11 година. Осим тога, била је још једна доња вилица, без остатка лобање, која је погрешно постављена, а која је одговарала неком узрасту од 11, 12 година. Међутим, ту не знамо како је дошло до те пометње, зашто је та вилица стављена на лобању одрасле особе. Да ли је ту било још деце? То, нажалост, не можемо да тврдимо са сигурношћу. Али чим се ту налази вилица, вероватно је ту негде био и остатак лобање. И имамо чак и индивидуа од преко 50 година. Значи, знамо, на основу старосних група, да се ту заиста комплетна мушка популација ангажовала у том устанку – испричала је Наташа Шаркић.

Она је објаснила и како се ради фацијална реконструкција или апроксимација, што је форензички метод који постоји више од једног века, али се данас ради и дигитално.

- У случају Ћеле-куле, све ово је било компликованије зато што ми немамо све тачке. Неке лобање су биле изложене мало више, али већина заправо нема ове виличне тачке на виличној кости, па тај део нисмо могли у потпуности да добијемо. И често, заправо, мандибула, односно доња вилица, није на свом месту тамо где би требало да буде. Тако да је то исто морао да буде још један корак – да се она виртуелно одваја од остатка и ставља у свој коректан положај. То је још један од разлога зашто је све ово толико трајало, јер је то заиста један јако комплексан посао који захтева много више времена и труда него што би, рецимо, нека обична реконструкција са добро очуваном лобањом захтевала – рекла је Наташа Шаркић и додала:

- Кад добијемо тај модел, знамо колико треба да додамо ткива, знамо која је ширина носа, знамо где почињу уста, знамо која је ширина лица... Ми ћемо онда полако да додајемо, виртуелно, мишиће, кожу... И онда добијемо једно лице које је потпуно неутрално, подсећа на маску. Наравно, не желимо да лице остане овако, зато што то даје јако неприродан изглед. Зато смо се одлучили да додамо текстуру коже и да додамо косу, обрве, бркове…

До једне тачке, додаје, имамо доста прецизне информације.

- Можемо да знамо како је изгледало лице у смислу структуре. Али оно што не можемо да знамо је да ли је неко био проћелав или имао косу. Не можемо да знамо облик ушију и да ли је евентуално био клемпав, да ли су биле велике или мале уши. Боју косе, боју очију, тен... то све не бисмо могли да знамо само помоћу ДНК анализе, али овде то није могуће јер је свака ДНК анализа деструктивна. Значи, подразумевало би да ми морамо да бушимо део кости или да узимамо зуб из Ћеле-куле, што није дозвољено. Ту смо се држали оног што би било најпросечније за централну и јужну Србију. Такође, држали смо се моде, односно гледали смо каква је била мода у том периоду, на основу портрета и неких првих фотографија које су тада настајале – рекла је Наташа Шаркић и додала:

- Прво лице које смо добили је лице мушкарца старости око 20 до 25 година и лобање Н1. Зато смо се одлучили за текстуру коже која је младалачка, нема боре, нема подочњаке. Реч је о одлично очуваној лобањи. Следећа лобања Н4 је мушкарац нешто мало старији, од 25 до 39 година. Ту смо се опет одлучили да изгледа мало старије, да добије мало старију текстуру. Појављују се неке борице, коса је проседа. Трећа лобања Н9 је са северног зида, девета лобања по реду. Још једна доста добро очувана лобања и ради се о мушкарцу од 25 до 39 година, и опет смо ту унели неке благе знакове зрелости. Ово је једина лобања од ових које ћемо приказати на којој смо могли да приметимо знакове декапитације. Последња лобања Н11 је лобања мушкарца коме нисмо могли толико прецизно да утврдимо старост, процењена је између 30 и 50 година. Како би се разликовао од млађих, односно млађих лобања и лица која смо приказали, овде се види мало више знакова старости, мало више седе косе и мало, је ли, да кажем, текстура коже коју смо покушали да прилагодимо његовим годинама.

(Телеграф Наука)