ПОТОМАК ВЕЛИКОГ ВОЈСКОВОЂЕ, ЖИВОЈИН МИШИЋ ИЗ СТРУГАНИКА Славни предак ломио је непријатеље Србије, а потомак ломи камен
МИОНИЦА: У Струганику, родном селу великог српског војводе, данас живи и ради још један Живојин Мишић, потомак славног војсковође који са својих непуних тридесет година, делима већ показује да је достојан имена и презимена које носи.
На својој дедовини, рукама из каменолома вади камен, зарађује хлеб са девет кора и поштеним радом доказује да ивер не пада далеко од кладе.
„Поносан што носим ово славно име и што сам потомак великог човека, трудим се да будем достојан тога и да никад не обрукам своје претке. Када су ми давали име било их је седам у опцији, а онда је кум црту ставио на ово које данас носим. Сада у овом селу живи неколико породица Мишића, ја сам одувек желео да останем на овом месту, где сам се и родио и у томе сам успео“, рекао је за РИНУ, Живојин Мишић.
Од малих ногу био је вредан и радан, па је врло брзо почео да зарађује са својих десет прстију. Док су његови вршњаци играли фудбал, он је са мотиком по селу тражио мајдан.
„Далеко од тога да је лако вадити камен, али ја то волим и у том послу сам се пронашао. Готово све радимо ручно, а касније га обрађујемо. Не може се од овог посла обогатити, али се може пристојно и поштено живети и то је најважније. Скидамо ове површинске слојеве, док овај дубљи део не дирамо јер је за то потребно и минирање. Имам неколико радника кад је сезона, они су ми и пријатељи и колеге. Кад радите у таквом окружењу ништа вам не пада тешко“, прича овај младић.
О овом Живојину Мишићу све комшије имају само речи хвале. Кажу да се овакав младић не рађа два пута и такође потврђују да је достојан потомак свог деде.
„Никад се нисам покојао што сам остао на породичном огњишту. Нигде ми неће бити лепше ни боље, него овде. У плану је и проширивање производње, да још више разрадим овај посао са каменом ако будем могао“, каже Живојин.
Живојин Мишић био је српски и југословенски војвода. На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, био је учесник српско-турских ратова, као питомац-наредник, касније потпоручник. Пред само избијање Првог светског рата постављен је за помоћника начелника штаба Врховне команде, а током Колубарске битке, генералу Мишићу је предата команда над Првом армијом, која је тада била у врло тешкој ситуацији.
Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао на дубљем повлачењу, скраћењу фронта целе српске војске, којим би се осталим армијама дало времена за одмор, попуну залиха и снабдевање. То његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије, па је тешко поражена у потоњем српском контранападу.
За заслуге и извојевану победу, Мишић је 4. децембра 1914. године унапређен у чин војводе.
