ЉУДСКИ ФАКТОР ИЛИ АВИОНИ ПЕТЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ Зашто су заказали руски противваздушни системи у Венецуели?

Главни део венецуеланске противваздушне одбране чинили су руски системи, којима се Николас Мадуро хвалио још неколико месеци пре америчке војне операције. Међутим, руски системи противваздушне одбране показали су се као неефикасни, пише Dojče vele.

Генерал Ден Кејн, председник Здруженог генералштаба Оружаних снага Сједињених Америчких Држава, саопштио је да је у операцији у Венецуели учествовало више од 150 борбених и извиђачких летелица, међу којима су били ловци Ф-35, стратешки бомбардери Б-1 и борбени хеликоптери. Захваљујући брзом онеспособљавању противваздушне одбране венецуеланске престонице Каракаса избегнути су губици, рекао је Кејн.

„Очигледно је да руски противваздушни системи нису функционисали онако добро како се очекивало“, изјавио је амерички министар одбране Пит Хегсет у обраћању америчким војницима.

Који системи је требало да штите Венецуелу?

Технички гледано, руски системи могли су знатно боље да функционишу, сматра аустријски војни историчар Маркус Рајснер.

„Радило се о савршеној комбинацији више фактора у оквиру сузбијања непријатељске противваздушне одбране и сајбер напада на систем командовања и управљања противваздушном одбраном“, рекао је Рајснер за DW. Он додаје и да је важну улогу имало и обимно прикупљање обавештајних података које су спровеле америчке обавештајне службе ЦИА и ДИА.

Према подацима Стокхолмског међународног института за мировна истраживања, Русија је између 2008. и 2014. године Венецуели испоручила три система Бук-М2 и С-300ВМ Антеy-2500, као и једанаест модернизованих система С-125 Печора-2М. Због тога је тадашњем руском министру одбране Сергеју Шојгуу 2015. године у Венецуели додељен орден за националну безбедност.

Међутим, подаци СИПРИ-ја нису потпуни због нетранспарентног извештавања о извозу оружја. Стручњаци процењују да је Венецуела заправо располагала још већим бројем руских система противваздушне одбране различитог домета. Током последњих 20 година Венецуела је набавила најмање 17 великих ракетних система противваздушне одбране и велики број преносних система из Русије, чиме је изградила једну од најгушћих вишеслојних противваздушних одбрана у Латинској Америци.

У октобру 2024. године Русија је, према извештајима, испоручила додатне системе Панцир и Бук-М2, као и преносне противваздушне системе Игла-С, којима се Мадуро јавно хвалио.

„Свака војска на свету познаје разорну моћ ракете Игла-С, а Венецуела располаже са најмање 5.000 таквих ракета“, изјавио је у октобру 2025. године.

У анализи безбедносне ситуације у Латинској Америци и војних капацитета појединих земаља, војни стручњак Јуриј Фјодоров указује на специфичност венецуеланског система противваздушне одбране, истичући да он значајно одудара од регионалног просека.

„Венецуеланска противваздушна одбрана, заснована на руским системима и комбинована са кинеским радарским системима за рано упозоравање, била је најјача у Латинској Америци, што и није изненађење, јер већина земаља на том континенту не страхује од ваздушних напада“, наводи војни стручњак Јуриј Фјодоров за DW.

Шта се догодило са противваздушном одбраном током америчког напада?

Америчка војна операција започела је сајбер нападом, који је онеспособио велики део електроенергетске мреже Каракаса, омогућивши да се око 150 америчких авиона, дронова и хеликоптера неопажено приближи главном граду. Како би се обезбедио ваздушни коридор, нападнуто је шест противваздушних објеката који су штитили Каракас. Међу погођеним циљевима били су лука Ла Гваира, ваздухопловна база Ла Карлота, војна база Фуерте Тијуна, аеродром Игуероте и комуникациони центар Ел Волкан. Према доступним снимцима, најмање два лансера ракета Бук била су уништена.

Западни војни стручњаци утврдили су и да је значајан део противваздушне одбране био неоперативан због вишегодишњег лошег одржавања и недостатка резервних делова, али и зато што Русија није испунила обавезе у вези са поправкама и модернизацијом. Због тога је у тренутку америчког напада била функционална само мања компонента номинално постојећих система.

DW подсећа да је Вашингтон пост у октобру известио како је Мадуро, суочен са појачаним америчким војним присуством на Карибима, затражио од Русије и Кине додатну војну помоћ у виду ракета, дронова, радара и авиона. Међутим, Москва се последњих година све мање интересовала за Венецуелу, а ни у актуелној кризи није пружила значајнију подршку.

Америчка операција, која је укупно трајала око два сата, завршила се заробљавањем Мадура без губитака за америчку војску. Само је један хеликоптер оштећен, али се успешно вратио у базу.

Зашто је венецуеланска противваздушна одбрана заказала?

Јуриј Фјодоров неуспех венецуеланске противваздушне одбране приписује употреби најновије генерације америчких борбених авиона Ф-35 и Ф-22.

„Летелице пете генерације изузетно је тешко открити радаром. Теоретски, могле су да онеспособе противваздушну одбрану и униште је из ваздуха, као што се догодило у Ирану током дванаестодневног рата. Авиони пете генерације релативно лако савладавају противваздушну одбрану, па и руске системе С-400“, каже Фјодоров.

Војни стручњак Данијел Бахмат изјавио је за британски лист Телеграф да противваздушни системи, посебно руски, нису довољно ефикасни против модерних бомбардера. Према његовим речима, противваздушна одбрана не може да се супротстави комбинацији извиђања у реалном времену, електронског ратовања и прецизног наоружања. Као додатни проблем наводи се и брдовит терен око Каракаса, јер су руски противваздушни системи пројектовани пре свега за равничарске области.

Поред техничких недостатака, одлучујућу улогу имала је и неспособност венецуеланске војске да правовремено реагује. Према наводима америчког часописа Дефенсе Блог, Сједињене Америчке Државе напале су кључне командне и комуникационе центре, што је довело до потпуне дезорганизације јединица противваздушне одбране и копнених снага. Сатима након напада нису примећене координисане акције.

Ипак, Јуриј Фјодоров сматра да је главни разлог неуспеха људски фактор. „Не ради се толико о техничким способностима једне или друге стране, колико о томе да су венецуеланске оружане снаге једноставно преспавале напад и нису га очекивале“, оцењује Фјодоров.

Са тим се слаже и Маркус Рајснер, који закључује да, иако извозне верзије руских противваздушних система имају ограничене могућности, пресудан фактор нису сами системи, већ људи који њима управљају.

Sergej Nikitin/DW