(ВИДЕО) Самарџић: Да се коначно исправи та чувена историјска 'крива Дрина' НАЈАВЉЕН ФИЛМ "ЂЕНЕРАЛ" О ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ
На београдској конференцији за медије, екипа филма „Ђенерал“ открила је детаље о пројекту који није само филмска прича о 1943. години, већ и покушај исцељења националне трауме.
Уз независну продукцију, подршку народа и глумачку екипу која је трагала за људскошћу иза историјских икона, филм стиже пред публику као глас „друге стране“ који се чекао од 1945. године.
Историја се на Балкану ретко пише мастилом које није острашћено, а филм се још ређе снима без државног буџета. Ипак, филм „Ђенерал“ Милослава Самарџића, чија је премијера заказана за 21. јануар у Београду, пркоси оба правила. Радња нас враћа на Златибор, у касно лето 1943. године, у тренутак савезне мисије британског генерала Чарлса Армстронга и највеће антиосовинске операције у Европи тог времена. Но, иза ратне драме крије се дубља, људска и друштвена прича о којој су на конференцији за новинаре говорили аутор и глумци.
Редитељ, сценариста и продуцент Милослав Самарџић, деценијама је познат као истраживач који је „копао“ тамо где је било забрањено. Његова мотивација за филм била је јасна – истина поткована документима, а не декретима.
Моја идеја је била да се коначно исправи та чувена историјска 'крива Дрина'. Још 1989. године објавио сам немачку потерницу за Дражом на 100.000 рајхсмарака у злату. У то време, таква документа су у СФРЈ била просто забрањена јер су рушила званичну слику о рату. Управо те забране су ме натерале да објавим хиљаде чланака и књига, док на крају нисам схватио да је играни филм медиј који најјаче преноси поруку,“ истакао је Самарџић.
Он је нагласио да је филм „један на један“ са историјском грађом:
„Све што у филму изговарају и Енглез, и Србин, и Немац - све пише у документима из Бундесархива у Фрајбургу, са Станфорда и из Војног архива у Београду. Знам да већини наше јавности, а нарочито онима у окружењу, делује невероватно да су четници водили велике битке против Немаца и усташа, јер нас деценијама уче да нису испалили ни метак. 'Ђенерал' је ту да документима, у форми уметности, одговори на то 'зашто' које ме људи деценијама питају.“
Никола Ракочевић: Борба са „генетском супресијом“
Улогу генерала Драгољуба Драже Михаиловића тумачи Никола Ракочевић, који је пред новинарима изнео дубоку личну и уметничку анализу овог изазова. За њега, Дража није био само историјска фигура, већ човек који носи терет читавог народа.
Припремао сам се тако што ми је Самарџић слао аутентичне аудио снимке Драже Михаиловића. Желео сам да чујем његов глас, не из 1946. са суђења, када је то био сломљен човек, већ из 1943. године - када је он још увек оптимиста, официр који верује у савезнике, али у коме почиње да клија сумња. Тражио сам људско биће које се нервира, које доноси тешке одлуке, рекао је Ракочевић.
Глумац се осврнуо и на шири, готово метафизички значај филма:
„Ова тема је у нашем народу деценијама угушена и пригушена. Људи су морали да се одричу породица преко новина јер су им преци били у четницима. То је оставило траг у нашем генетском коду – та супресија, тај страх да не смеш да кажеш ко ти је био деда. Мој прадеда је био четник и ја не верујем да је он био зликовац. Он је био војник, а војници у рату раде оно што морају. Сматрам да је бављење овом темом здраво за нас као нацију, као нека врста колективне терапије. Имамо право да погледамо истини у очи и да се не стидимо своје историје.“
Технички подвиг: Мостови и буџетска реалност
Филм је сниман око месец дана, што је дупло дуже у односу на Самарџићев претходни филм „Опкољени“. Пројекат се растегао на четири године због финансија - држава је упорно одбијала да подржи филм на конкурсима.
Јавило нам се преко 400 донатора, махом из Србије. Људи мисле да новац долази из емиграције, али емиграција се гаси, деца су тамо асимилована. Наш филм је доказ да се обнавља задужбинарство. Домаћи привредници су осетили потребу да помогну уметност која се бави националном темом, објаснио је Самарџић.
Посебан изазов били су специјални ефекти. Док су у некадашњим партизанским спектаклима попут „Битке на Неретви“ мостови рушени као макете у чешким студијима за милионе долара, екипа „Ђенерала“ се ослонила на београдски студио „Mosquito“.
Дигитално смо срушили мост у Овчар Бањи толико ефикасно да нас људи и даље питају да ли је стварно уништен. То је била једина опција да парирамо естетици коју публика очекује од ратног филма, каже редитељ.
Трка са временом и ТикТок генерацијом
Редитељ је признао да је филм морао проћи кроз болне резове у монтажи како би био прилагођен модерном биоскопском тржишту.
Дистрибутери из Америке и Италије су ми јасно рекли: 'Скрати причу, публика од 14 до 24 године не гледа филмове дуже од два сата'. Избацили смо прелепе кадрове вечера у Врховној команди, чак и сцену скока падобранца која је коштала 3.000 евра. Тешка срца сам се преломио, али сам свестан да филм мора да живи у биоскопу, а не само у архиви, искрен је био Самарџић.
Порука за будућност
Филм „Ђенерал“ не претендује само да буде ратна драма, већ позив на национално помирење кроз суочавање са чињеницама. Како је Никола Ракочевић закључио: „Нема више ни партизана ни четника, али је у нама остала та забрана говора. Време је да је разбијемо.“
Београдска премијера 21. јануара отвара пут филму ка биоскопима широм Србије, али и ка Бањалуци (19. фебруара), Милвокију, Чикагу, Лондону и Мелбурну. Ђенерал Дража Михаиловић се враћа на платно, овог пута без идеолошких филтера, остављајући публици да сама пресуди о судбини човека и народа у вихору 1943. године, пише Телеграф.
