СА ДРУГЕ СТРАНЕ СЛИКЕ: Аница Вучетић о прозорима, границама и пажњи посматрача

Ова изложба представља досадашњи рад Центра за интермедијску и дигиталну уметност МСУВ и фокусирана је на развој нових медија на домаћој уметничкој сцени у последњих неколико деценија, односно истраживање начина колекционирања и заштите новомедијских уметничких дела. 

Рад Анице Вучетић „Са друге стране“ је једнокална видео-инсталација која се у лоопу пројектује на црној зидној површини и приказује стаклену мембрану прозора који дели две прилике (приказе ауторке) које промиц̌у испред и иза прозора. 

Једном приликом рекли сте како „...идеја за нови рад обично бива иницирана неком сликом коју покупим негде - у природи, у сну, на ТВ-у, интернету“. Када говоримо о раду „Са друге стране“ који је представљен на изложби ИнтерМедиаАрт – да ли се сећате која је то „слика“ била, која вас је мотивисала да креирате ово конкретно дело?

– Рад „Са друге стране“ снимљен је на Интернационалној уметничкој колонији Агора у Белој Цркви, у лето 2014. године, у простору напуштеног предузећа „Победа“, активног у време социјализма у Југославији. Простор у коме су уметници радили била је велика фабричка хала, са низом прозора, иза чијих се замућених стакала назирало шибље у које су прозори годинама полако зарастали.  Ти прозори су били слика лаганог пропадања унутрашњег простора и истовремено - раста нечег новог, бујног, зеленог, са друге стране. Та друга страна, која се кроз окна тек назирала, је позивала да се у њу проникне и уђе, из сеновитог контралихта унутрашњег простора хале.

Прозори су, слично ирису ока, тачке у којима се прелама поглед, светлост, одсликавају истовремено спољашњост и унутрашњост, сливају се у њима одблесци и тама. Они представљају транспарентне површине додира паралелних светова, пропусне мембране између унутрашњег и спољашњег простора. Они су граница између погледа споља и погледа изнутра. 

И тако настаје видео инсталација „Са друге стране”. У овом раду користим сопствено тело као алатку у некој врсти видео перформанса, који постаје део рада. Стаклена мембрана прозора дели две прилике које промичу испред и иза великог прозора и чини се као да се оне повремено додирују. Оне не виде једна другу, већ се само наслућују. Тренутак када прилика са предње стране прозора прелази на другу страну иницира појављивање мноштва нових сенки иза стакленог зида. 

„Успорено кретање слике и звука, посматрача уводи у стање повишене концентрације на дату покретну слику“, стоји у опису дела. Данас се много говори о све краћем периоду концентрације посматрача који бесконачно скролује кроз садржаје на друштвеним мрежама и интернету. Може ли се о овом феномену говорити и на пољу музејске уметности, односно све већем скраћењу периода пажње посетилаца музеја? 

– Перцепција истог догађаја може бити дијаметрално различита ако се он посматра у реалном, или у успореном протоку времена. Када се време успорава, субјективни доживљај покретне слике се интензивира. Живимо у времену виртуелне слике и екрана. Преплављени смо информацијама и сликама, заглушени какофонијом различитих порука и парола до тачке контаминације и загушења. Те слике и информације најчешће носе минимум значења, брзо се заборављају и троше, обезвређене су и површне, великом брзином се смењују и према њима немамо критички отклон, примамо их површно и без потребног ангажовања пажње и концентрације. Контемплацију је заменила потрошња, а концентрацију површни, пролазни, дефокусирани поглед. Губљење фокуса и концентрације за разумевање слика и информација, којима смо бомбардовани, иде на руку структурама моћи које нас лако манипулишу и уводе у подређени положај експлоатације. 

Како активирати чула посматрача, прилагођена регистровању брзих промена, на напор концентрисаног разумевања и присуства? Музеји и галерије су још увек простори у којима може да се вежба фокус и концентрација. Уметничко дело нас на неки начин привлачи, носи увек поруку коју треба разумети, често нас изненађује, понекад шокира, пропитује, умирује, свакако захтева пажњу посматрача. Видео инсталације су покретне слике инсталиране у простору, које подразумевају интерактивност, активан однос између посматрача и уметничког дела. Оне ангажују посматрача да доживи слике, да их конзумира на другачији начин од слика којима смо свакодневно изложени. Кретање слике у видео инсталацијама захтева фокусиран поглед који се крец́е по површини и око слике и активира чула посматрача на напор концентрисаног доживљаја, што је од изузетног значаја у процесу разумевања нас самих и света око нас.

У радовима се бавите „унутрашњим границама индивидуе“ и „односом унутрашњег простора и простора који вас окру- жује“. Управо у раду „Са друге стране“ видимо једну те исту особу, тј. Вас, у својеврсном унутрашњем дијалогу. Колико је интроспективност и самоспознаја за Вас важна у данашњем све убрзанијем свету?

– У данашњем свету све актуелнија је изрека - “Спознај самога себе”, позната античка максима са улаза Делфског пророчишта, која позива на интроспекцију, самоспознају и разумевање сопствених врлина, мана, мотивација и места у свету, а кључна је за филозофију (Сократ), духовност и лични развој, водећи ка слободи и мудрости. То је пут ка разумевању ко смо, чему тежимо, које су наше способности и ограничења, што је темељ за доношење исправних одлука и изградњу смисленог живота. У свом раду обрац́ам се посматрачу и упућујем га на истраживање његовог интимног, личног, психичког простора. Испитивање наших унутрашњих граница кроз уметност и напор да проникнемо у неизрециво и недоступно, наша вечита запитаност над оностраним, наша стална потрага за скривеним - отвара питања трајања, сврховитости егзистенције, могућности деловања и промене, исцелитељске моц́и уметности... Радом на својим инсталацијама и амбијентима испитујем однос спољашњег и унутрашњег простора индивидуе. Посматрач у замраченом изложбеном простору има на располагању покретне слике, у односу на које пројектује садржаје свог индивидуално несвесног и тако отвара могућност да те садржаје изнова истражује.