На овај дан некада су се редовно одржавали панађури! СПЦ И ВЕРНИЦИ СУТРА СЛАВЕ СВЕТОГ СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ Овај обичај се поштује за здравље деце

Свети Симеон Мироточиви, чије је световно име било Стефан Немања, оставио је дубок траг у српској историји и духовности. Оснивач династије Немањића, умро је 1199. године у Хиландару. Током владавине успео је да прошири тадашњу српску државу и учврсти њене темеље, док се у верском смислу посебно истицао борбом против богумила.

Пред крај живота, Стефан Немања се замонашио и отишао на Свету гору, у манастир Ватопед, код свог сина Саве. Отац и син заједно су обновили Хиландар, који су добили од византијског цара. Свети Симеон у Хиландару је поживео свега седам месеци. Његове мошти је Свети Сава 1208. године пренео у Рашку, а потом су похрањене у Студеници, Немањиној задужбини, где се и данас чувају као велика светиња.

Стефан Немања је током живота подигао бројне манастире и цркве, међу којима се издвајају Ђурђеви Ступови, Богородичин манастир и манастир Светог Николе код Куршумлије. Управо због таквог наслеђа, Српска православна црква слави га као Светог Симеона Мироточивог, првог у низу светитеља из лозе Немањића.

Веровања и обичаји 
 

У народној традицији овај празник прати више занимљивих обичаја. Свети Симеон Мироточиви се прославља исто као и друге крсне славе уз славски колач, кољиво и вино, као и освештање које обавља свештеник.

Посебно занимљив део народних обичаја везан је за панађуре, односно вашаре, који су се некада редовно одржавали на овај дан. Данас се тај обичај очувао тек у појединим местима, попут Ваљевске Мионице, где празник и даље има и друштвену димензију окупљања.

Народ верује да зрно грожђа из Хиландара, лозе коју је он посејао, уз пост и молитве Светом Симеону помаже нероткињама да добију потомство.

На овај дан ваља испоштовати празник одласком у цркву, упалити свећу и помолити се за здравље деце.

Народна предања о Стефану Немањи
 

Народна веровања додатно су обогатила лик Стефана Немање. У предањима је остао упамћен као "змајевит човек", што се тумачи као симбол снаге и ратничких успеха у борбама са Византијом.

Постоје и легенде које га описују као необично снажног и прождрљивог, уз веровање да се у њега била увукла ала, митско биће из српског фолклора. Такве приче сведоче о начину на који је народ кроз векове спајао историјске личности са митским елементима.

Празник Светог Симеона Мироточивог тако остаје пример дана у којем се преплићу вера, историја и богата народна традиција, чувајући успомену на једног од најзначајнијих владара и светитеља српске прошлости, пише Она.