ЉУБАВНА ПРИЧА АЛЕКСАНДРА И ЈЕЛЕНЕ ГАЈШЕК ПОЧЕЛА НА ЖУРЦИ И ТРАЈЕ 32 ГОДИНЕ "Питао сам ИГУМАНА да ли да се ЖЕНИМ, рекао ми је..."
Александар и Јелена Гајшек деле своју тридесетогодишњу љубавну причу, наглашавајући важност тимског духа и заједничких циљева у браку.
Њихова веза почела је скромно, у тешким деведесетим, али љубав и подршка су их водили кроз све изазове
Сви знамо чувене стихове Оливера Драгојевића "Вјеруј у љубав", а ово је место где разговарамо о браку, заједничком мучењу, компромисима и разумевању, али и о животном расту. Статистике неумољиво показују колико бракова не успе, али ми желимо да чујемо приче оних који јесу успели. Јелена и Александар Гајшек једни су од таквих.
Форум Ана.рс, први и највећи женски форум у региону, од 14. 2. до 8. 3. 2026. организује кампању "Вјеруј у љубав" и позива све парове региона који су у браку више од 15 година да одвоје мало времена, одговоре на наш упитник, прочитају правила учешћа и да испричају своју причу и открију нам шта је њихова тајна дугог и успешног брака. Прича Александра Гајшека и његове супруге Јелене једна је од најинспиративнијих, а познати пар кроз призму своје тридесетогодишње љубави говори о темељима успешног брака.
Када их питате да ли је брак заправо уигран тим супружника који трче ка истом циљу, Јелена без дилеме потврђује:
"Што се тиче дугог брака, па да, тим који иде ка истом циљу. Тај тим је сада породица, нас има петоро и пар животињица. Ја сам у улози менаџера тог тима и у улози мајке. Имамо 25 година брака, али богами 32 године везе. Биће нам 33 године од оног 23. октобра 1993", поносна је Јелена на деценије заједништва.
Све је почело на једној журци, мада их је данас тешко замислити у том амбијенту. Ипак, Александар открива да су журке и даље део њиховог живота:
"Правимо журке, нисмо у тој ситуацији стално, али бар једном месечно. То је нека традиција преко 20, ма и 30 година. Баш пре сат времена био сам у згради 'Политике' где сам 95. године први пут примљен на аудицију. Тамо сам упознао фантастичне људе, а у стану у Мајке Јевросиме почели смо да држимо прве песничке вечери. Није то била само поезија, била је ту и музика, скупи се фантастичан свет, вино... Све то је било потаман. Већ 30 и нешто година у нашем дому организујемо слична дружења."
Јелена Гајшек, с друге стране, кроз смех додаје своју страну те "боемске" приче: "Ја сам строги противник било каквих супстанци које стрелину мога ума помућују. Ја све то радим свесно и савесно без употребе додатних средстава."
Њихова љубавна прича има филмски почетак. Јелена се присећа како је поезија спојила двоје младих људи:
"Ја сам певала у 'Крсмановићу', а мој друг Киде је славио рођендан. Он је играо фолклор и довео је свог друга. То је био овај дечко овде и била је то љубав на први поглед. Тај први поглед постао је други, и трећи, и изгледа доживотни", каже Јелена, док Александар додаје: "У том неком плесу из мене су полетели стихови Ђорђа Балашевића, песма 'Не волим јануар'. Он је за нас највећи песник, уз Арсена и Бору. Не знам да ли ико може да им приђе када је поезија у питању."
Почетак од нуле и скромност као једина опција
Данас се од младих очекује да имају све пре брака, али Јелена и Александар су почели у драстично другачијим околностима.
"Нисмо ми били скромни јер смо желели, него је такво време било. Деведесете су биле катастрофалне. Имаш плату пет марака, донесеш кући и то ти је све за тај месец. Нико из наше генерације није имао свој стан, нико није био материјално обезбеђен у време санкција и ратова. Ту се љубав ставља на тест. Схватиш он је ту и кад немамо и кад имамо. Живели смо у једној малој соби са кучетом, касније је дошло и дете. Нама је то било нормално, тако је живела већина наших људи. Тада неко да ми је рекао шта ћу све данас имати, рекла бих нема шансе. Постали смо родитељи 2001. године, били смо баш клинци, венчали се 2000. Тада смо већ радили.", искрена је Јелена.
Мудрост о "камењу у реци"
Александар у разговор уноси дубоку духовну ноту, цитирајући мудрост коју је забележио у својој књизи "Агапе 7":
"Епископ Иларион је, говорећи о заједници, цитирао Светог Јована Лествичника да су монаси као камење по дну неке брзе реке. У почетку имају пуно шпицева и оштрих ивица, али како их река носи, они се тумбају и додирују управо на тим оштрим деловима. Временом се изглачају. У свакој заједници на почетку долази до 'клешева' наших мана, али без љубави као кохезивног фактора, једна мана би ти толико засметала да пожелиш крај. Овако, река времена и љубав то обликују."
Александар се присетио и тренутка када је пре брака отишао у манастир Ковиљ код тадашњег игумана Порфирија: "Питао сам га шта да радим, да ли да уђем у брак. Он ми је рекао: 'Шта ме ту питаш? Једно је питање има ли љубави или нема?'"
Јелена додаје да су мушкарци некад неодлучни, нешто чекају, али битно је да су парови заједно док се воле.
"У изјављивању љубави јако је битно шта акцентујемо, није исто када кажеш Ја тебе волим или кад другачије акцентујеш", каже Александар.
Матријархат и бака Љубица: Школа за живот
Јелена са пуно љубави прича о женској линији у својој породици која ју је обликовала:
"Моје васпитање је феминизам у најлепшем смислу те речи. Моји родитељи су разведени, али сам учена да будем снажна од почетка, да стојим на сопственим ногама и да од другог бића очекујем само да ме воли. Моја бака Љубица нас је учила да морамо бити трезвене. Имала је тај менаџерски мозак. Док смо летовали у најскупљем хотелу у Сплиту, она каже: 'Хајде сада, идите на тезгу да продајете сир'. Учила нас је да поштујемо рад и новац. Говорила је: 'Будите ви своје на своме, па ће лако неко ко вас заслужи доћи ту. Ако вам се не свиђа, отворите врата и кажите – следећи!'"
Александар додаје и причу о деди Драгољубу, он је био мој велики фаворит, велики интелектуалац: "Био је директор млекаре, прави господин. Кад су хтели да га смене јер није био у партији, стотине радника је изашло да га брани, а он је рекао: 'Нема проблема, бићу технички директор'. Ту је показао како се его ставља по страни."
Родитељство: Пуштање деце да бирају свој пут
Данас, као родитељи троје одрасле деце, Јелена и Александар Гајшек се труде да буду подршка, али не и препрека.
"Пустили смо их да сами одлучују. Наша ћерка Ања је спремала медицину, а онда јој је вече пре пријемног професор Бојанин дао књигу. На испиту јој је кренула крв из носа, нека мучнина... Схватила је да то није за њу и уписала је психологију. Касније смо дешифровали Бојанинову поруку у тој књизи која је то и наговестила. Треба пустити ствари да иду својим током", каже Јелена.
Сину Андреју покушавају да пробуде предузетнички дух: "Дао сам му да води продају књига преко сајта. Први пут улази у пошту, буни се што мора да чека да новац легне на рачун... Али тако учи да поштује новац", прича Александар, док Јелена строго додаје: "Ја нисам сурова, само сам реална. Шта ће у животу друго? Код мене би чекао први у месецу!"
Срећа је у прављењу ајвара
За крај, Јелена открива шта би поручила млађој верзији себе: "Буди смиренија, буди толерантнија. Живот ће се десити па ће се десити, не треба унапред бринути. Ја сам стално брижна, чини ми се да бих ја решила све њихове проблеме, али морам их пустити."
Александар закључује прелепом анегдотом редитеља Ђорђа Кадијевића: "Питао сам га који му је најсрећнији дан. Рекао је да то није био дан кад је добио Гранд При у Риму, већ онај кад је са супругом млео паприке за ајвар. Он је окретао машину, она га је критиковала да не ради добро, а он је осетио такво блаженство да је рекао – ја никад срећнији нисам био. Срећа је у онима који су твоји, у том кругу где осећаш опуштеност."