Заборављено дело витешком краљу Александру у помен ОБЈАВЉЕНА ПАРТИТУРА ОПЕЛА ЗА МЕШОВИТИ ХОР НОВОСАДСКОГ КОМПОЗИТОРА СВЕТОЛИКА ПАШЋАНА-КОЈАНОВА

Партитуру је за публиковање приредио музиколог и диригент, професор на новосадској Академији уметности др Богдан Ђаковић, који је у свом уводном слову навео да се ради о најамбициознијем Пашћановом делу православног хорског жанра. 

Један је од најзначајнијих српских и југословенских музичара у периоду Светолик Пашћан-Којанов (1892 - 1971), рођени Петроварадинац, био је не само композитор, него и један од најзначајнијих српских хорских диригената у 20. веку. Студирао је на загребачком Конзерваторијуму виолину, композицију и дириговање (1910-1914). Због активности у Националном омладинском покрету био је ухапшен и осуђен на две године робије у Лепоглави, а затим протеран. После краћег боравка у Новом Саду, где станује код Јулијане Бајић, удовице Исидора Бајића (1878 - 1915), којом приликом сређује заоставштину прерано преминулог композитора, враћа се у Загреб са жељом да заврши започете студије, те дипломира 1922. Током студирања водио је низ хорских ансамбала, а био је и корепетитор хора „Лисински”, тада предвођеног великим диригентом Франом Лотком. 

После дипломирања враћа се у Нови Сад где ће бити професор музике или „учитељ вештина“ у новосадској Мушкој реалној гимназији (1923-1940), где је поред наставе водио хор са којим је све време наступао као црквени хор у Саборном храму Светог Георгија. У два маха био је диригент новосадског Музичког друштва (1922-1926 и 1929-1933), Српског занатлијског певачког друштва Невен (1929-1930), Мушког академског певачког друштва (1933-1940) и Женског музичког удру жења, популарног ЖМУ-а (1927-1940). Био је диригент обновљене оперске трупе у СНП-у (1927-1928), један од оснивача Новосадске филхармоније (1924) и Новосадског гудачког квартета (1926), те директор Музичке школе „Исидор Бајић” (1930-1934). Током свих тих година неговао је високо уметничко „артистичко“ музицирање, кроз избор и интерпретацију дела класика нашег музичког романтизма, али и југословенске и европске модерне - дела Милојевића, Коњовића, Папандопула, Пламенца, Настасијевића, Одака, Тајчевића, Ферстера, Готовца, Равника, Живковића, Славенског, Бартока, Стравинског, Новака, Сука, Хинека. 

Како наводи др Ђаковић, Пашћанов композиторски рад, поготово композиције за мушки ансамбл, одликује једноставност хармонизације у духу првих српских обрђивача. Посебно место у његовом опусу заузума управо Опело за мешовити хор. „Преузимајући познат избор од осам песама - нумера унутар циклуса из Опела Стевана Христића, веза ове композиције са истоименим делом које је Пашћан изводио открива потенцијалну уметничку занесеност коју је млађи уметник гајио према Христићевим ремек-делу. Но, за разлику од истовремено традиционалне и модерне атмосфере у Христићевом поступку, Пашћанов мелодијски карактер теме са препознатљивим балканским лествичним елементима, досеже фолклорни идиом близак оперскомјезику Станислава Биничког, пре него православни музички патос савременог сензибилитета”, наводи др Ђаковић.

Опело за мешовити хор доживело је премијеру 9. децембра 1934. у Сремским Карловцима. Ова партиртура је, међутим, након тога пала у заборав и др Ђаковић планира да је, са саборним хоровима Епархије бачке, изведе до краја ове године. 

М. Стајић