ФУДБАЛСКИ МЕГАСТАР ЗЛАТАН ИБРАХИМОВИЋ ИМАО ТЕШКО ДЕТИЊСТВО "Отац је патио због Југославије, а ја нисам имао шта да једем, фудбал је био мој извор среће"
Златан Ибрахимовић је имао тешко детињство, али баш због тога је касније имао тај инстинкт који га је на терену довео до самог врха светског фудбала.
Златан Ибрахимовић је имао тешко детињство, али баш због тога је касније имао тај инстинкт који га је на терену довео до самог врха светског фудбала.
Златан Ибрахимовић је у Шведској сада права икона, најбољи стрелац репрезентације у историји са 62 гола у 122 меча, а у својој аутобиографији "Адреналин" писао је о томе. Сада док његови синови Макси и Винсент почињу фудбалске каријере он се присећа када је то било док је он давао голове.
"Када Макси и Винсент постигну гол, поносан сам као и сваки отац који је срећан због успеха своје деце, а још више због њихове радости. Али млађи ме је изненадио. Као што сам рекао, Винсент постигне гол и срећан је. Учини да саиграч постигне гол и још је срећнији.
Златан Ибрахимовић долази из мешовитог брака и његови родитељи су од рата побегли у Шведску. Није било лако и он се сећа како је изгледао живот у годинама када је одрастао и играо фудбал у крају где је рођен.
"Када их видим како играју, срећан сам јер претпостављам да су радосни као што сам и ја био радостан у њиховим годинама, иако је њихов свет много другачији од мог. Мој отац је патио због рата у бившој Југославији, моја мајка је радила од јутра до мрака, нисам имао шта да једем и стално сам носио исту тренерку, школу и да не помињем. Ако сам играо фудбал чим сам могао, било је то да заборавим све остало. Фудбал је био мој једини извор среће, једина област у мом животу у којој сам се осећао ослобођен проблема.
Прве голове, у дворишту Росенгорда, постигао сам на голу који је био направљен од три металне индустријске цеви, без мреже. Све унутра је морало бити неуништиво да би што дуже издржало вандале из гета. Ограда терена била је од гвожђа с грубом мрежом. Ушао би унутра и осећао би се као да си у затвору или кавезу", присетио се Златан.
"Тих година, као и сви остали Швеђани, био сам луд од среће због гола Кенета Андерсона на Светском првенству у Америци 1994. Кенет, који је такође играо у Италији, скочио је изнад рукавица голмана Румуније и постигао гол главом за 2:2 у продужецима. Имао сам тринаест година.
Емоција коју осетиш када постигнеш гол за репрезентацију је нешто сасвим посебно, то је као да забодеш заставу на мапу света и викнеш: 'Ми смо Швеђани!' Кад постигнем гол у жутом дресу, знам да сам све усрећио, од рибара с Готланда до деце у Ћируни, а не само гледаоце на једном стадиону или навијаче одређеног клуба. То је моћан осећај", завршио је легендарни Златан.
