Несреће га прате од првог рођендана ТОМИСЛАВ ЈЕ ГЛАВУ У ТОРБИ НОСИО ЧАК 22 ПУТА Давио се, набијао, падао, МЕТАК ГА ЈЕ ЗА МИЛИМЕТАР ЗАОБИШАО Пркоси смрти од раног детињаства

Један од њих је и Томислав Крстовић из села Риђаге код Чачка, човек чија животна прича више личи на низ невероватних преживљавања него на свакодневицу.

Рођен 1951. године, Томислав каже да га несреће прате практично од првог рођендана.

Први рођендан 1952. године, пао сам са кревета. Био сам беба, правили ми бабине, био сам повијан и некако сам пао. Мајка је већ тада почела да страхује – започиње своју исповест.

Како сам каже, кроз живот је „главу у торби носио“ чак 22 пута, а исто толико пута његова мајка је, верује, заплакала мислећи да га губи.

Један од првих озбиљнијих инцидената догодио се 1958. године, када се, као дечак, замало утопио у Морави.

Био је мај месец, знам тачно. Повукла ме вода, једва сам се извукао – присећа се.

Само две године касније, 1960. године, у октобру, завршио је набоден на шиљате летве дворишне ограде, при чему је повредио десну руку. Међутим, ни ту се низ незгода није завршио.

Пао сам и са багрема са четири метра висине, са секиром у руци. То је било 1968. године. Како сам остао жив, ни сам не знам – каже Томислав.

Ни одлазак у војску није га мимоишао без опасности. Током служења војног рока у Љубљани, 1970. године, нашао се на ивици трагедије.

Војник је опалио пушку при пражњењу у стражари. Метак ми је прошао поред главе. Тада сам схватио колико је живот крхак – додаје.

Упркос свему, Томислав данас о свему говори смирено, без драматике, као да се све то дешавало неком другом. Ипак, иза његових речи крије се живот испуњен искушењима која би многе сломила.

Његова прича остаје сведочанство да постоје људи које судбина стално тестира, али и да понекад, упркос свему, живот ипак пронађе начин да победи.