ЉУДИ И ДАЉЕ У ЧУДУ НА ГРОБУ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА Народ га посећује, пали свеће и тихо шапуће...
Највољенији српски патријарх, патријарх Павле, током свог живота уз мудрост и скромност стекао је велико поштовање у нашем народу.
Та емоција живи међу нама и данас, 17 година касније, а чини се да ће живети још дуго.
Као неко ко је у тренутку смрти патријарха имао само 10 година, моја сећања на њега заправо нису лична. Она су збир колективних успомена људи који са поносом говоре о том дивном човеку, који је на наш народ оставио неизбрисив траг. Гледајући са стране, без личних сећања, делује ми као оличење онога што желимо да будемо као људи.
"Будимо људи, никако нељуди", исписано је на гробу блаженопочившег патријарха, а чини се да у савремено доба та реченица значи више него икада.
Док сам стајала испред његовог гроба у Манастиру Раковица, осетила сам смиреност какву дуго нисам и сузе у очима без јасног разлога, уз једноставну молбу у срцу: "нека буде све добро".
Чини се да су ту исту молбу, можда у другачијим облицима, понављали и бројни верници који су се смењивали. Посматрали су гроб, љубили га и шапутали своје највеће наде и страхове, одлазећи са олакшањем које зовемо вером - да ће сутра бити боље, да ће све доћи на своје, да ће Бог показати прави пут.
Људи су се низали и, иако нису желели да разговарају са мном, чинило ми се да их разумем. Поштовање исказано на гробу и у самим манастирским зидинама, погледи упрти у под, покрет руке преко надгробног споменика - све је говорило колико и данас, једног обичног радног уторка, људи осећају потребу да се обрате некадашњем патријарху.
На његовом гробу налазиле су се лале, бомбонице и новац. Неко је оставио евре. Свећа је горела.
Ми смо отишли, уверени да ће неког радног уторка, за 17 година, неки други људи посећивати омиљеног српског патријарха и затећи исту сцену као и ми данас.
Слава му.