СПЦ И ВЕРНИЦИ СЛАВЕ ТРИ ВЕЛИКА СВЕТИТЕЉА Дан духовне снаге
Данашњи дан је посвећен тројици светаца, међу њима и Николају Жичком: Упокојио се у Америци, почива у Лелићу.
Српска православна црква и верници данас обележавају дан посвећен преподобном Теодору Трихини, преподобном Јоасафу Српском и Светом Николају Жичком. Свети Николај Жички и Охридски
Свети Николај је рођен 4. јануара 1881 (23. децембар 1880. по јулијанском календару – тада важећем у Србији) од простих, али благочестивих родитеља, Драгомира и Катарине Велимировић. Већ на Богословији у Београду истакао се великим беседничким даром.
Најшире образовање свог времена стекао је у Европи и Русији. Својим снажним религиозно-црквеним и националним иступима у јавном животу ондашње Србије, изазвао је дивљење и поштовање код многих, али и завист код других.
У време Првог светског рата, у Енглеској и Америци је ширио истину о српском народу. По завршетку рата, изабран је за епископа Жичког. Потом је столовао у Охриду, па опет Жичи. Написао је многа изузетно вредна дела. Крај Другог рата дочекао је у логору Дахау.
Упокојио се у Америци 18. марта 1956 године, а мошти су му у родни Лелић, код Ваљева, пренете 1991. године.
Тропар (глас 8):
Златоусти проповедниче васкрслог Христа, путовођо рода српског крстоносног у векове, распевана лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и свеправославни, са свима светима небеске Србије, моли Јединог Човекољупца да подари мир и слогу роду нашему.
Преподобни Теодор Трихина
Цариграђанин, и син богатих родитеља. Као младић оставио је своје родитеље, и дом, и богатство, и настанио се у једном пустињском манастиру у Тракији. Ту је себе предао најтежим подвизима. Спавао је на камењу — да би само мање сна имао — ишао је вазда гологлав, и одевао се у једну хаљину од кострети, због чега је и прозван Трихин или Кострет.
Због свог великог самомућења ради спасења душе Бог га је обдарио великим даром чудотворства и за живота и по смрти. Мирно је скончао око 400 године. Тело му се показало мироточивим.
Преподобни Јоасаф
Јован Урош (Дука Палеолог), последњи изданак лозе Немањића. Био је син побожног цара Епира (1359 – 1366) и владара Тесалије од (1359 – 1371), Симеона (Синише) Уроша Палеолога (1359-1370). Симеон је био млађи полубрат цара Душана, и син светог краља Стефана Дечанског и Марије Палеолог (синовице византијског цара Андроника II Палеолога). Мајка, Јована Уроша, је била Томаида, ћерка епирског деспота Јована II Орсинија (1323-1335), и сестра од последњих епирског деспота Нићифора II Орсинија (1335-1340, 1356-1359).
Јован Урош се родио око 1349-50. године. Проглашен је за цара са десет година 1359-60, али је његов отац остао да влада до своје смрти. Владао је самостално од 1371. до 1372. године. Након његове смрти Епирско царство је нестало са политичке карте Европе. Када му је дошла вест да је постао цар, преподобни је био тада у Светој Гори. Он је дошао у Трикалу престоницу свога царства, али је више гледао како да се ослободи царске порфире и брига овога света, него што га је занимала сама царска власт и слава.
У то време он се већ упознао са преподобним Атанасијем Метеорским, кога је изабрао за свог духовног оца и вођу на путу спасења. Зато је предао владавину над својом земљом свом сроднику Алексију Анђелу Филантропину, а сам се повукао у манастир на Платилитосу (Широка Стена), то јест на Великом Метеору код преподобног Атанасија и оденуо се у бедну монашку ризу, добивши на монашењу име Јоасаф. Иако беше још увек цар, сувладар, преподобни се у свему смирено и кротко потчињавао преподобном Атанасију и свој манастирској братији, проводећи строги киновијски (општежитељни) живот, какав је установио игуман Атанасије.
Он се у монашком живљењу и богоугодним подвизима и врлинама толико усавршио, да је преподобни Атанасије умирући њега оставио за свог наследника и игумана у манастиру. Преподобни Јоасаф са светим Атанасијем подигао је и украсио храмове Христа Спаса и Пресвете Богородице на Метеорима који се налазе на стрмим стенама. Преподобни је толико помагао светом манастиру Метеору својим даровима, прилозима и свим разноврсним служењима да је са светим Атанасијем био заједно убројан у ктиторе тога светог манастира, као што се види у манастирским повељама и на светим иконама и фрескама. Осим свога манастира, преподобни је помагао и све друге метеорске манастире, штитећи њихова права својим царским повељама, помажући даровима и разноврсним мудрим старањима о њима. Уопште речено, метеорски су манастири у време светог Јоасафа процветали више него икада, јер по смрти преподобног Атанасија (1382 г.), он је био мудри игуман Метеорски и велики добротвор њихов.
У даривању и снабдевању манастира њему је доста помагала његова сестра Марија Ангелина, деспотица епирска, која је добар део свог имања ставила своме брату на управљање и располагање. Од тога је он подигао многе келије у манастиру, затим манастирску болницу, цистерне за воду и остале потребне грађевине. На тај начин он земаљским добрима куповао Царство Небеско. Када су Турци заузели Тесалију, преподобни је био принуђен да бежи за неко време у Свету Гору (1394 г.), где је провео неколико година живећи у манастиру Ватопеду. После тих година (око 1401 г) он се поново вратио на високе Метеоре, одакле се затим и преселио ка Господу своме кога толико љубљаше и жељаше.
Упокојио се живећи у молитвама и подвизима у једној малој келији на Метеору, 1422-3. године. Мошти му свете почивају и до данас у његовој задужбини светом манастиру Преображења (Велики Метеори).
У српској и грчкој православној цркви прославља се као светитељ 20. априла.
Тропар (глас 3):
Срцем и душом си заволео Господа Христа, све лепоте света си оставио, и више си волео да у смирењу и послушању Богу служиш, него да на престолу царском седиш. Зато те побожно хвалимо и свету успомену твоју прослављамо, кличући: Оче Јоасафе, богоблажени, моли Христа Бога, за спасење нашег рода хришћанског.