(ВИДЕО) ИМА 21 ГОДИНУ И ЧАК 300 ОВАЦА На падинама Фрушке горе створио је чудо МИЛОШЕВА ПРИЧА ОСТАВЉА БЕЗ ТЕКСТА
Док већина младих бира град и удобност, један двадесетједногодишњак са Фрушке горе одлучио је да живот проведе уз стадо – и у томе пронашао смисао.
На падинама Фрушке горе, далеко од градске буке, 21-годишњи Милош Шкорић свакодневно живи живот који мало ко бира, али који он не би мењао ни за шта.
Док већина његових вршњака дан започиње уз телефон и кафу, Милош јутро дочекује међу овцама, у природи, често и на минусу. Његов дан почиње храњењем јагњади, обиласком стада и припремом за нову испашу.
Када се јагњад ојагње, а неко од њих слабије напредује, Милош га преузима и храни на цуцлу.
„Не могу она да напредују као кад су под мајком. Од ње добијају чешће и квалитетније млеко. Али нису ни овако лоша, само спорије напредују“, објашњава он у емисији Изазови авантуру.
Мала јагњад храни три до четири пута дневно, а посебна брига потребна је зими, када температуре падну дубоко испод нуле.
„Кад је јак минус и кад се јагње ноћу, прво га подојимо, па га унесемо да се угреје. Ако то не урадиш, као да си целу годину чувао овцу џабе“, каже Милош.
Једноставна исхрана, али кључна за опстанак стада
Исхрана оваца прилагођена је сезони. Током зиме, када нема зелене траве, користи комбинацију кукуруза и самлевеног сунцокрета.
„Сунцокрет је добар због млека. То дајемо два до три месеца зими, кад нема паше. Кад има траве, онда их само мало прихранимо“, каже он.
Сено, како истиче, готово да и не користе.
„Трава им је најбоља храна“, додаје.
Од једног јагњета до стада од 145 оваца
Милош је у овај посао ушао још као дечак.
„Био сам седми разред основне када смо купили прво јагње. Од тада је све кренуло“, присећа се.
Током средње школе већ је имао око 20 оваца, али је преломни тренутак био када је добио прилику да купи чак 145.
„Договорили смо се да их исплатим на рате, за годину дана. Успео сам и тада сам почео самостално да радим“, каже Милош.
Све је, како истиче, постигао сопственим радом.
„Радио сам шта год сам могао – шишање оваца, дневнице, продаја јагњади, шишао овце услужно, шта год сам могао, само да скупим новац и проширим стадо“, додаје.
„Све сам стекао уз помоћ њих. И школовање сам финансирао од тога. Нисам зависио ни од мајке ни од оца“, наглашава Милош.
Номадски живот: месецима далеко од куће
Милош данас води номадски начин живота са стадом, што значи стално кретање за бољом испашом.
„Кад овце опасу један терен, ми се селимо даље. Прилагођавамо се њима“, објашњава.
То често значи и вишемесечни боравак ван куће.
„Дешава се да по два-три месеца живимо у шатору. Имамо акумулатор за телефон, да се чујемо са породицом. Ми смо 365 дана напољу“, каже он.
Немају класичне штале, а овце се јагње и током зиме – чак и на снегу.
Највећи проблем нису звери
Иако би се очекивало да су дивље животиње највећа опасност, Милош каже да то није случај.
„Највећи проблем су пси луталице. Људи их оставе у шуми, а они дођу на пашњак. Један пас за ноћ може да удави 15 јагњади“, упозорава.
Такви губици, додаје, нико не надокнађује.
„То значи да сам те овце чувао годину дана за џабе“, каже.
Љубав која не престаје
Упркос свему, Милош не размишља да одустане.
„Не бих их држао да их не волим. И да све продам, увек бих имао бар десет оваца, из љубави“, искрено признаје.
Фолклор: друга кућа и бег од свакодневице
Поред тешког и захтевног посла, Милош проналази време и за оно што га испуњава.
У слободно време бави се фолклором, за који каже да му је друга кућа.
„Ту сам стекао много пријатеља. То ми је нешто што ме испуњава и даје ми енергију“, каже Милош.
