(ФОТО) ЧАЧАНСКИ АЛПИНИСТИ ОСВОЈИЛИ „ТОБЛЕРОНЕ“ Марко и Милош на једном од кровова Европе

Називају га и Тоблероне по чувеној чоколади, по ком врху је чоколада и добила изглед троугла и сада је међу оствареним циљевима двојице храбрих алпиниста из Чачка. Српски алпинисти Марко Ристановић и Милош Миловановић успели су да се попну на овај чувени врх 18. јула 2026. године након другог покушаја и дугогодишњег искуства у алпинизму.

Иако Матерхорн није највиши врх у Европи, његов изглед, захтевна конфигурација и изложеност чине га једном од најцењенијих планина међу алпинистима широм света. Управо због тога, Чачани су желели да га уврсте међу своје највеће алпинистичке успехе.

- Прошле године смо покушали успон, али због лошег времена одустали смо од успона. Ове године смо се вратили и 18. јула успели да се попењемо на врх. Физичке и кондиционе припреме су трајале месецима - каже за РИНУ Марко.

Сам успон и повратак са врха трајали су више од 16 сати, док је након тога уследио и додатни силазак у Зерматт од око пет и по сати. Ристановић истиче да највећи изазов није био само физички напор.

- Највећи изазов није био физички напор, већ одржати максималну концентрацију све време. Веома је изложена планина, нисте стално осигурани и свака грешка може имати трагичне последице. Управо због тога, најважније је остати смирен и потпуно фокусиран током читавог успона и силаска - рекао је Ристановић.

Успон почиње из дома Хорнли Хут, који се налази на 3.260 метара надморске висине. Алпинисти крећу око четири сата ујутру, а Чачанима је  до врха трбало око седам сати пењања. Већи део руте чини изложена стена трећег и четвртог степена тежине.

- Већи део времена пењали смо се слободно, без навезе, са комплетном опремом и ранчевима. На самом врху нисмо се дуго задржавали. Остали смо свега десетак до петнаест минута због јаког ветра. Потребно је што пре кренути назад, јер је силазак  заправо захтевнији од успона - додаје.

Једино место  за предах је кућица склониште у хитним ситуацијама на 4.003 мнв. Солвејхут. Ту су направили кратку паузу и упознали алпинисту из Јужне Кореје који им се прикључио и помогао на неколико критичних ситуација у проналажењу руте, зато што планина није обележена маркацијама.

- То је практично једино место где човек може да седне неколико минута. На стени готово да нема простора за одмор. То је изузетно ризична планина. Само у седмици када смо ми били, четири алпиниста је изгубило живот на истој рути којом смо се пењали. Због недостатка јасних ознака, често долази до грешака у проналажењу праве руте. На појединим местима простор којим треба проћи широк је свега пола метра. Тек у завршном делу планине на око 4300мнв. постоје фиксна бродска ужад која јасно усмеравају кретање, каже овај алпиниста - рекао је овај планинар.

Време их је послужило, али ветар није дозволио дуго задржавање на врху. Планирали су и резервне дане уколико би време било лоше, али није било потребе. Ипак, на врху их је дочекао снажан ветар, а између 4.200 и 4.400 мнв. било је нешто магле, али је видљивост била сасвим добра. Када су се пополи фотографисали су се са својим обележјем, па је тако на овом европском планинском врху заблистала и застава Србије.

- Због високих температура претходних дана, на врху није било много снега. До самог врха води уски гребен, а на појединим местима стаза је  широка тек за два стопала. На врху се налази велики крст и статуа Богородице. Других обележја готово да нема. Нема гомиле застава као на Евересту. Једина застава коју смо развили била је наша, застава Србије - рекао је Марко.

За Милоша Миловановића, поред физичке спремности, кључну улогу на Матерхорну има ментална снага. Како каже, физичка припрема је неопходна, али без стабилности ума и потпуне концентрације овакав подухват није могућ.

- Нисте константно осигурани и не постоји осећај потпуне безбедности. Пред вама је готово 1200 метара вертикалне стене која је технички захтевна, и јако напорна за пењање због надморске висине и проређености ваздуха, и којом се треба вратити на почетну тачку, сто је свакако тежи део експедиције. Цела експедиција је трајала око 16 сати, а додатни проблем је био недостатак сна. Претходне ноћи готово да нисмо спавали. Полазак је око четири ујутру, домови су пуни људи, узбуђење је велико и практично нема квалитетног сна - рекао је Милош.

Због свега тога, како каже концентрација мора бити на највишем нивоу.

 - На висинама изнад 4.000 мнв. где је ваздух разређен, свака грешка може бити кобна. Физичка спремност је јако важна, али без менталне стабилности и потпуне концентрације овакав успон није могућ - истиче Милош.

Иако још нису донели коначну одлуку, Чачани већ размишљају о наредним изазовима. Један од планова је повратак на Мон Блан, где претходни пут због временских улова нису успели да стигну до врха. А у разматрању су и Елбрус највиши врх Европе, као и Ајгер.