ПАЛЕ ПРВЕ КАЗНЕ У СРБИЈИ ЗБОГ БЛА БЛА КАРА Ко прекрши правила може да плати чак 150.000 динара

Реч је о платформи путем које се људи повезују како би поделили вожњу аутомобилом и на томе уштедели.

Незванична информација је да ова апликација нигде у свету није експлицитно забрањена, али је чињеница да се њени корисници у одређеним деловима света суочавају са одређеним ограничењима. Нешто слично се управо дешава и у нашој земљи.

Наиме, према информацијама из правосудних кругова, домаћи прекршајни судови већ су донели више пресуда по основу злоупотребе коришћења ове апликације, односно због незаконитог обављања превоза.

Закон о превозу путника у друмском саобраћају донет је 2015. године, када је и платформа BlaBlaCar дошла у Србију као наследник регионалне платформе Autohop. Иако је закон мењан у неколико наврата, а последњи пут 2020. године, феномен дељеног превоза није експлицитно препознат, па се по свему судећи на њега примењују одредбе о регулисању јавног превоза.

„У Закону о превозу путника у друмском саобраћају постоји прекршај ‘незаконитог обављања превоза’ који чини особа која нема својство превозника уколико га обавља два или више пута у току дана, недеље или месеца на путу на коме постоји јавни превоз или се путници, који нису чланови породице, укрцавају и искрцавају на местима где постоји аутобуско стајалиште“, објашњава за Biznis.rs адвокат Марија Милојковић.

Према њеној оцени, реч је о веома непрецизном и штуром одређењу јер се овако написана одредба „може применити и на неке апсурдне случајеве као што је туристичко путовање са пријатељима, на које сте могли да дођете и јавним превозом“.

У закону се не наводе услови које превоз мора да испуњава да би био законит већ облици незаконитог превоза, а то су било који од наведених: уколико је услуга превоза наплаћена, уколико је реч о релацији где постоји линијски превоз, уколико је у возилу више од пет путника, уколико је реч о превозу „од врата до врата“, уколико се превоз обавља на основу јавног оглашавања, те уколико возач није у стању да самостално сноси трошкове путовања, каже Милојковић.

„Дакле, довољно је да постоји један од ових облика и већ улазите у зону прекршајне одговорности. Уколико се докаже да сте одговорни за овај прекршај можете бити кажњени новчаном казном од 50.000 до 150.000 динара, што се већ дешавало у пракси наших прекршајних судова“, наводи она.

Како наводе правосудни извори, пракса овлашћених лица и инспектора је да заустављају возила која су огласила вожњу путем апликације. Међутим, кажњавање се не врши на лицу места већ се подноси захтев за покретање прекршајног поступка надлежном суду.

Ово је изузетно важно у погледу терета доказивања прекршаја који је тако на подносиоцу захтева – односно инспектору или другом овлашћеном службеном лицу. Према томе, да бисте били кажњени потребно је да се пред судом докаже да вожња испуњава услове незаконитог превоза по закону.

Адвокат Марија Милојковић каже да је инспекцији јасно да постоје нерегистровани превозници који ову апликацију злоупотребљавају ради остваривања профита на штету регистрованих превозника који поштују закон када траже да им платите дупло више од цене која је исказана на платформи, односно обављају комерцијалан превоз.

Међутим, како оцењује из личног искуства, такви случајеви били су на нивоу статистичке грешке.

„Ја сам дугогодишњи корисник ове платформе у својству путника, како унутар Србије тако и у иностранству, и то су углавном били људи који путују на посао у други град (уз неадекватно исплаћене путне трошкове) и који не воле да путују сами. Много чешће користим јавни превоз, иако је некада дупло скупљи, јер волим тачност и сигурност (отказивање вожњи преко платформе се понекад дешава), а некад ми је чак и напорно да се социјализујем, па бих радије радила нешто друго“, каже Милојковић.

Друго питање на које, како каже, тренутно нема одговор је – да ли се „наплата услуге превоза“ у нашем праву поистовећује са „учествовањем у трошковима превоза“.

Као могуће решење ове ситуације предлаже да се дефинише појам дељења превоза и да се он одвоји од јавног превоза.

„На пример, у Француској је дељени превоз дефинисан као ‘заједничко коришћење моторног возила од стране возача и једног или више путника, ради некомерцијалног путовања које возач обавља за сопствене потребе’. Возач не сме да зарађује, већ подели трошкове путовања са путницима. Дакле, имамо одличне примере из упоредног права и потребно је да се они уподобе нашем правном систему и пракси“, сматра Милојковић.

Према њеном мишљењу, ово питање је једнако актуелно и законодавцима, имајући у виду да је у августу ове године био упућен јавни позив за учешће у јавној расправи о Нацрту новог закона, и да је она завршена почетком овог месеца.

„Остаје да се види да ли су заиста имали у виду и ову материју“, наводи она.

Када се спомену правна ограничења у коришћењу ове платформе свако ко је мало боље информисан ће прво помислити на случај из Шпаније где су аутобуски превозници тужили компанију која је власник платформе због нелојалне конкуренције.

„Ако регистровани превозници траже 100 евра да вас из Новог Сада превезу до аеродрома у Београду, а у исто време на платформи можете да нађете некога ко свакако иде на аеродром и нуди место у ауту уз услов да учествујете у трошковима са симболичних пет евра, зашто бисте изабрали прву опцију“, каже Милојковић.

Исто тако, ако аутобуска карта од Аликантеа до Валенсије кошта око 20 евра, а вожња преко BlaBlaCar платформе упола мање, зашто би неко изабрао скупљу опцију.

„Зашто BlaBlaCar није нелојална конкуренција јавном превозу?“

„Ви ћете приватни трансфер до аеродрома изабрати због дискреције, тачности, удобности, безбедности и гаранције да на одредиште стижете у тачно време. Аутобуски превоз до Валенсије ћете изабрати због предвидивости времена поласка и доласка, безбедности и чињенице да не морате да комуницирате са својим сапутницима. Када делите превоз преко апликације BlaBlaCar није баш пристојно да игноришете своје сапутнике, да захтевате превише, да не правите компромисе… Дешава се и да остали путници касне или да се деси непредвидива ситуација у саобраћају – па и да возач закасни. Исто тако, не познајете возача и путнике, нико вам не гарантује безбедност и све услове прихватате на сопствену одговорност, па је то за неке људе превелики ризик. То је и логично јер BlaBlaCar није регистровани превозник, већ фактички ‘друштвена мрежа’ која спаја људе ради поделе трошкова путовања. Возач, према самој природи концепта дељеног превоза, не би требало да остварује профит, већ да накнадом покрије свој део трошкова већ планираног путовања. Апликација је паметна, па у односу на унете параметре, и то врсту превозног средства и дистанцу, сама израчуна колико су трошкови превоза по путнику, и возач то не може самовољно да мења. Према томе, сматрам да свака роба има свог купца, и да овде није реч о нелојалној конкуренцији, јер јавни превоз и дељени превоз нису уопште у истој категорији“, каже адвокат Марија Милојковић.

Управо у овим примерима су шпански превозници видели нелојалну конкуренцију између јавног и дељеног превоза, па су предложили шпанском суду да хитно забрани дељени превоз.

Суд је, међутим, заузео став да овде није реч о нелојалној конкуренцији јер јавни превоз и дељени превоз нису уопште у истој категорији, када је ову тужбу одбио.

Суд је сматрао да се правила којима се регулише јавни превоз у Шпанији не могу применити на овако дељени превоз, јер је реч о приватном превозу између физичких лица где нико не остварује профит.

Бизнис.рс