ИЗМЕЂУ КЊИГА И КАФАНЕ ИЗАБРАЛА ЈЕ ЉУБАВ Љубинкина прича о браку и култној кафани „БИБЛИОТЕКА КОД МИЛУТИНА“ звучи као луди сценарио

Иако је завршила књижевност и сањала да радни век проведе међу књигама, судбински сусрет са конобаром Милутином променио је све. Због љубави је напустила прву љубав према библиотеци, ускочила у угоститељске воде и са супругом створила чувену „Библиотеку код Милутина“ – место где се деценијама спајају врхунски шумадијски специјалитети, култура и људска топлина.

Мука са Косова и просуте јабуке

Све је почело једног 8. марта на аутобуској станици у Крагујевцу, када је млади конобар са Косова изненада ушао у Љубинкин живот.

– Ишла сам у град да мајци купим поклон за 8. март и чекала аутобус код Пионира. Он је кренуо да ми помогне, окренуо се и просуле су му се јабуке испред аутобуса. Ушли смо унутра, он је хтео да ми плати карту, ставио лакат на моје раме и питао ме ко сам и где идем. Када ми је рекао да је конобар, одговорила сам му да баш конобаре не волим. Али имао је стратегију, свако јутро у седам сати био је у истом аутобусу и тако је све почело – присетила се Љубинка.

Милутин је одрастао без оца и одмалена је морао да се бори кроз живот, водећи рачуна о мајци, сестрама и брату.

– Он је био заиста радан и вредан, дошао је са Косова баш намучен и прошао је тежак пут. Због те муке рано је научио како се бори кроз живот и умео је са људима. Знао је да тиха вода брег рони и био је упоран у освајању, па смо убрзо схватили да не можемо једно без другог – открила је она.

Очев савет и "мутна Морава"

Када је саопштила породици да жели да се уда за конобара уместо да настави са школовањем и радом у струци, наишла је на велику очеву забринутост.

– Отишла сам код тате и рекла му да бирам Милутина. Мој отац је био мудар човек и питао ме је зар се срећа тражи у кафани, упозоривши ме да кафеџије кући иду са певачицама и друштвом. Ја сам му одговорила да га волим и да ће он ићи кући са мном. Добили смо два дивна, здрава сина и тај благослов ми је дао снагу да савладам све препреке – искрена је Крагујевчанка.

Поред тога, из родитељског дома понела је строге вредности о чувању породичног угледа и достојанства.

– Нас су раније учили да водимо рачуна да не обрукамо кућу из које одлазимо, али ни ону у коју долазимо. Увек сам сматрала да треба чувати своју кућу, свој кревет и новчаник. Колико год да сам некада била бесна на Милутина да бих му главу откинула, ја бих му опет спремила и испеглала одело да оде у град као прави господин – нагласила је домаћица.

Од подрума до сопственог плаца

На самом почетку нису имали ништа своје, али је Милутин имао невероватан дар да од сваког подрума направи култно угоститељско место.

– Он је умео ни из чега да направи чудо. Знао је да дочека странца, да га нахрани и разоружа гостопримством. Где год бисмо закупили простор, направили бисмо посао, па би нам газде подизале кирију, а он би се из ината спаковао и ишли бисмо у другу кафану. Све је то трајало док нисмо купили сопствени плац и изградили нашу кафану метар по метар – описала је пут до успеха.

Како је настала "Библиотека"

Иако је годинама радила у кафани, Љубинка је у души и даље била библиотекарка која је маштала о књигама и мирнијем позиву.

– Увек сам у глави била библиотекар. Куповала сам књиге, паковала их у колица и маштала. Једне вечери у кафани је седело друштво, а једног од њих звала је строга жена од које је крио да је у кафани. Показао је осталима да ћуте и на њено питање где се налази, одговорио је да је у библиотеци. Када га је питала зашто је толика гужва, рекао је да сви читају наглас. Тако је прича отишла у легенду – објаснила је.

Друго изненађење приредио јој је сам Милутин када је одлучио да тајно испуни њену вишедеценијску жељу.

– Стално сам му приговарала да уместо да радим као госпођа у библиотеци, ја цео живот проводим у кафани. Једне ноћи је тајно од мене и деце променио браву, сачекао нас ујутру и предао ми кључеве уз речи да ми више не слуша приговоре и да је то сада моја библиотека – напоменула је.

Варање и границе

Брак са харизматичним и популарним кафеџијом носио је и тешке тренутке, али је Љубинка поставила јасна правила како би сачувала породицу.

– Милутин је био леп, способан и популаран, а ја сам увек била код куће. Рекла сам му: "Милутине, наш брак је стабилан и сигуран. Ти можеш да идеш, да се враћаш или не враћаш, да радиш шта хоћеш, али ово је моја кућа и моја деца. Не можеш да их доводиш кући нити у кафану". Жене се деле на оне које чувају своју кућу и оне које је растурају. Нисам желела развод јер сам хтела да заштитим своју децу од тога да сутра буду деца разведених родитеља која одрастају уз неку инвалидску љубав – отворено је признала.

Такође, са осмехом се присећа како је реаговала на помисао о разводу.

– Размишљала сам некада ноћу: ако се разведемо, сви воле Милутина, направио је име. Сутра кад сретнем неког, морам да кажем да сам бивша Милутинова жена, а народ би рекао: "Па ако си ти његова бивша, да ли си ти чиста у глави?". Зато сам чувала брак и породицу – додала је кроз смех.

Забринутост за младе и родитељство

Поредећи некадашње мушкарце са данашњим генерацијама, Љубинка не крије забринутост због губитка традиционалних улога и породичних вредности.

– Мени је тужно што данас породице пуцају. Некада су мушкарци личили на мушкарце, имали су став, облачење и јачину вође у кући. Данас дечаци све више покушавају да личе на девојчице, а девојчице би да буду и мушкарци и жене, па на крају не буду ништа јер немамо више жена домаћица које окупљају дом. Млади данас хоће луксуз, а немају толеранције ни поштовања – истакла је.

У васпитању својих синова увек се водила потпуним поверењем, без употребе силе и строгих казни.

– Са својом децом сам увек имала однос потпуног поверења. Рекла сам им: "Ако бежите из школе, немојте да бежите са првог па да дођете на други час. Ако пушите, немојте да штедите од топлог оброка да комшилук мисли да сам ја будала". Прошли су и алкохол и ноћне изласке, јер човек мора све да прође у младости да не би полудео у старости. Никада их нисам тукла, али се ауторитет и самопоуздање знају – подвукла је Крагујевчанка.

Неочекивана дијагноза на ВМА

Нажалост, у тренутку највеће снаге и пословног успеха, судбина је Милутину послала најтежи животни изазов.

– Отишао је на ВМА да одведе два пријатеља на преглед, уопште није ишао због себе. Доктор га је позвао да и он уради анализе и тада су ми јавили лоше вести – открили су да има карцином језика. Нисам могла да верујем како је то могуће. Уследиле су две године тешке борбе, операција и на крају мождани удар. Било је страшно гледати човека у пуној снази како се бори за живот – сведочи Љубинка.

Ипак, читава породица се ујединила како би му олакшала најтеже дане и пружила му максималну негу.

– Хранили смо га на шприц у кревету. Доводили смо унучицу која му је говорила: "Деда, ја ћу само једном да ти ставим у уста да једеш, ја нисам баба". Трудили смо се да се ниједног тренутка не осети угрожено или понижено. Преминуо је у 56. години на ВМА, а сахрана је била огромна, колона се протезала километрима до Бозмана. Крагујевац је знао колико је он добра учинио за град – поручила је.

Жена Блиц