АКО ИМАТЕ НЕКРЕТНИНУ, ОВО ТРЕБА ДА ЗНАТЕ Ко је дужан да сам обрачуна порез на имовину

То значи да порески обвезник није у ситуацији да чека решење надлежног органа, већ сам утврђује колико пореза дугује, подноси пореску пријаву и у законом прописаном року измирује своју обавезу.

Међутим, право на овакав начин обрачуна пореза није доступно свима. Закон о порезима на имовину раздваја обвезнике који воде пословне књиге од оних који то не чине, а управо од тога зависи да ли неко може и мора да примењује систем самоопорезивања.

Како истиче адвокат Невена Петровић, основни критеријум није да ли је неко домаће или страно лице, нити колика је његова величина или обим пословања, већ искључиво чињеница да ли води пословне књиге.

– То значи да право, али и обавезу да сами обрачунају порез на имовину имају правна лица, физичка лица која воде пословне књиге, као и фондови који немају својство правног лица, под условом да послују у складу са домаћим прописима. При томе се не прави разлика између резидената и нерезидената Србије, већ је одлучујуће да ли се пословне књиге воде према правилима која важе у нашој земљи – објашњава Петровић.

Она наглашава да закон дефинише које категорије обвезника улазе у систем самоопорезивања. Међу њима су сва правна лица са седиштем у Србији, без обзира на то да ли спадају у микро, мала, средња или велика предузећа. Њихова величина не утиче на порески статус када је реч о обрачуну пореза на имовину.

У ову групу спадају и нерезидентна правна лица, али под посебним условима. Самоопорезивање се на њих односи само када је реч о непокретностима које користи њихов стални организациони део у Србији, попут огранка или друге пословне јединице која води пословне књиге у складу са домаћим законодавством.

– Посебна правила важе и за предузетнике. Они који воде пословне књиге имају обавезу да сами утврде порез на имовину, али само за ону имовину која је евидентирана у њиховим пословним књигама. С друге стране, предузетници који послују по паушалном систему опорезивања нису обвезници самоопорезивања по овом основу – наводи адвокат.

Међу обвезницима налазе се и инвестициони фондови, како отворени тако и алтернативни, иако немају својство правног лица. Услов је да буду уписани у одговарајући регистар и да воде пословне књиге.

Петровић додаје да закон оставља могућност да обвезник самоопорезивања буде и било које друго лице које води пословне књиге у складу са домаћим прописима. Ипак, пореска обавеза односи се искључиво на ону имовину која је уредно евидентирана у пословним књигама тог обвезника.

Када је реч о фондовима, закон предвиђа посебно решење за извршавање пореских обавеза. Иако је фонд формално порески обвезник, све радње у вези са утврђивањем пореза, подношењем пријаве и његовим плаћањем у пракси обавља друштво које управља фондом.

Слично правило примењује се и на нерезидентна правна лица која послују преко својих огранака у Србији. У том случају управо огранак, као стална пословна јединица, преузима све обавезе у вези са обрачуном и плаћањем пореза на имовину.

Адвокат појашњава да се порез на имовину утврђује за сваку календарску годину посебно. Пореска обавеза траје од тренутка када настане, па све док не престане, што значи да се за сваку годину посебно утврђује основица и износ пореза који треба платити.

Као пример, наводи да се за текућу годину порез обрачунава за непокретности које порески обвезник поседује или користи управо током те године. Уколико у међувремену дође до промена које утичу на порески статус непокретности, оне могу имати значај за настанак или престанак пореске обавезе.

Једно од најважнијих питања јесте тренутак када пореска обавеза заправо настаје. Закон прописује да се као релевантан узима најранији од неколико могућих датума, чиме се спречава одлагање настанка пореске обавезе.

Тако пореска обавеза може настати већ даном стицања права на непокретности, без обзира на то да ли је власник одмах почео да је користи. У другим ситуацијама одлучујући може бити дан када је започето коришћење објекта.

Постоје и случајеви када се обавеза везује за тренутак када је објекат оспособљен за коришћење, односно када је завршен до мере да може да служи својој намени. Закон препознаје и издавање употребне дозволе као један од могућих тренутака настанка пореске обавезе.

– Уколико употребна дозвола није одлучујућа околност, релевантан може бити и дан када је објекат на други начин стављен у функцију и почео да се користи. Управо најранији од свих ових датума представља тренутак од којег почиње да тече пореска обавеза, а обвезник који води пословне књиге дужан је да од тада правилно обрачуна, пријави и плати порез на имовину у складу са законом – закључује адвокат Невена Петровић.

Бизнис.рс