Леблебија (не) може да замени соју КЛИМАТСКЕ ПРОМЕНЕ СВЕ ВИШЕ УГРОЖАВАЈУ ТРАДИЦИОНАЛНЕ КУЛТУРЕ НА НАШИМ ПОЉИМА

Тим су културама највише покривена и прошаране наше њиве, но климатске промене, које из године у годину све више загревају тло, чине своје, што приморава домаће стручњаке на потрагу и за неким новим решењима и културама како би се одговорило изазовима и одржала прехрамбена производња. Једна од тих култура је и махунарку пореклом из југоисточне Азије.

– Леблебија не може потпуно да замени соју у Војводини, али свакако може да представљати допуну, мада у неким сценаријима може и надмашити соју – кажу за „Дневник” на Институту за ратарство и повртарство. –  Мора се, наиме, разумети да је промена климе реалан адут, не марктиншка флоскула. У годинама попут 2012, 2017. или 2022, када је соја у Војводини забележила катастрофалне приносе због суше и топлинског стреса, леблебија би на истим парцелама дала стабилнији резултат. Дугорочно, климатски трендови јој иду у корист, а ни економика производње није лоша. Другим речима, ако се узме у обзир виша цена, нижи трошкови производње и стабилан принос у сушним условима, леблебија може бити профитабилнија, али не у за соју рекордним годинама, него у оним са много абиотичког стреса.

С обзиром на то да се са истим климатским проблемима, наравно, суочавају и наше западне комшије, истраживачи са осјечкога Факултета агробиотехничких наука (ФАЗОС) у сарадњи с тројицом локалних пољопривредника већ другу годину заредом на око девет хектара славонске земље експериментално узгајају леблебију. 

– Лане, у првој години пројекта, принос је био само од 500 до 800 кг по хектару, што је свеједно било у зони исплативости по тадашњим ценама и трошковима производње. У бољим условима, од леблебије се очекују две, па и три тоне по хектару. Нама је, међутим, примарни циљ упоредити учинак производње леблебије у поређењу са сојом, како бисмо видели која се од те две легуминозе боље понаша у задатим агроеколошким условима глобалног загревања – изјавио је недавно за „Јутарњи лист” проф. др Бојан Стипешевић са ФАЗОС-а. 

Протеински дефицит је структурни проблем леблебије, а не постоји ни инфраструктура за прераду ове махунарке

Струка генерално упозорава да је ово поднебље још пре 14-15 година изашло из зоне уобичајене континенталне климе, која је владала нашим крајевима, и постепено се приближили ономе што бисмо могли окарактерисати као - медитеранска клима. У таквим условима научници, али све више и сами паори, постављају питање: треба ли и даље форсирати усеве прилагођене континенталној клими, које врло често погађају суша или касни мразеви? Соја је, на пример, и прошле године добрано подбацила јер је цео јун практички прошао с јако мало падавина. Иако је соја дуго лепо изгледала, имала висину, склопила редове, дани без кише итекако су стресно утицали на њу, па су вршне махуне остале неналивене или је зрно било веома ситно, величине бибера...

Управо стога се на нивоу Европске уније кроз различите пројекте - у неке је укључен и Институт за ратарство и повртарство – пуно новца улаже у истраживања и развој отпорнијих легуминоза како би се, између осталог, смањила и зависност од увоза протеинских култура, посебно ГМО-соје за сточарство. Међу легумино- зама које су у том фокусу је управо  леблебија, која не треба толико воде колико соји, јер на листовима има ситне длачице које служе као одбрамбени систем за смањење евапорације и претераног осунчавања. 

Када је реч о пласману леблебије, она се може прерађивати у брашно, а позната је и по јелима попут хумуса и фалафела, а чак се од ње може добити и уље, мада не у превише исплативим количинама. У сваком случају, јесте  реч  о високовредној култури, која се све више купује и као замену за пасуљ, јер је лакше сварљива. Иначе, у склопу пројекта, који се реализује под окриљем ФАЗОС-а, проводи се и пољски оглед здружене производње леблебије и кукуруза. Идеја је да леблебија буде посејана наизменично с кукурузом - дакле, проход леблебије па проход кукуруза – јер је процена да на такав начин кукуруз ствара леблебији, као нижој биљци, деломичну сену, чиме се боље чува влага у тлу, смањује стрес суше за махунарку, а будући да она додатно обогаћује тло азотом, то итекако погодује и кукурузу. 

– Ипак, није све баш тако сјајно – упозоравају са Института за ратарство и повртарство. – Протеински дефицит је структурни проблем леблебије. Сточарска индустрија Србије и региона заснива се на соји као извору протеина. Леблебија на тај терен не може да уђе као замене – јер скупа је за индустријску прераду, а и протеински профил није адекватат за масовну производњу сточ-не хране. Такође, ни инфраструктура прераде не постоји. Војводина једноставно нема успостављене линије за прераду леблебије у бршно, кондиторске производе, грицкалице…. на индустријском нивоу.

Уз то, упозоравају из Института, проблем представља и недостатак искуства, односно нема традиције у њеној производње, нема саветодавних програма, а к томе још увек не постоји ни локално адаптиран сортимент, За разлику од Блиског истока или јужне Азије где је леблебија прехрамбена основа, у Србији је то и даље егзотична намирница за већину домаћинстава, односно на производном нивоу се код нас још увек сматра маргиналном врстом, те регистрација сорти и сертификација семена дестимулише улагање у оплемњивање. 

– Леблебија у Војводини има смисао као стратешка култура за диверзификацију, а не као замена за соју – порука је струке. – Реалнији сценарио од тога да у значајнијом мери замени соју јесте да она постепено освоји 5 до 10 процената површина које данас заузима или је заузимала соја – нарочито на лакшим и топлијим землљиштима Баната и Срема, где соја све теже даје економски оправдане приносе. У сваком случају, јасно је да без укљу- чивања свих актера у лан-цу:  сорте-производња-прерада, односно без локално адаптираних сорти и без развоја прерађивачке инфраструктуре, потенцијал леблебије у Војводини остат ће на нивоу тек повремене атрактивне приче за новине.

Мирослав Стајић