То су тек нека од питања која муче људе када је реч о вантелесној оплодњи (ВТО). Ембриолог из Специјалне гинеколошке болнице „Ферона” др Вера Кремић каже да нема места ни за какву сумњу, нема трговине, у поступку вантелесне оплодње нема никаквих тајни, парови су потпуно укључени у сваки део процедуре и свака чињеница и фаза поступка им се предочава.
„Некада пацијенткиња каже како је имала десет фоликула, а има пет ћелија и пита се где је нестало других пет. Међутм, не садржи сваки фоликул ћелију, а једино здраве ћелије можемо да оплодимо. Са незрелим ћелијама ништа не можемо да направимо. Чак и ако постоји 20 ћелија, не значи да ћемо да добијемо 20 ембриона“, каже др Кремић и додаје да су шансе здравог пара да оствари трудноћу 25 одсто, а да су ембриолози, као и други чланови тима за вантелесну оплодњу, ту да олакшају мукотрпан пут сперматозоида.
Страхови пацијената не нестају када се прође кроз поступак вантелесне оплодње и оствари, углавном дуго чекана, трудноћа. Напротив, тада се јављају друге бриге. А највећа је, да ли ће беба остати унутра или ће испасти. Др Кремић објашњава како жена треба да лежи око пет минута након ембриотрансфера, односно пребацивања ембриона у материцу. Након тога, живот се нормално наставља и нема потребе за лежањем.
На ВТО најчешће долазе жене старије од од 38 година, а у том периоду почиње и старење јајних ћелија. Др Весна Копитовић каже да жени која има 38 година није добро 30 одсто јајних ћелија, са 40 година то је 50, са 43 године не ваља 80 посто, а са 45 није добро 99 процената јајних ћелија. При томе, код жена које имају више од 43 године, вероватноћа побачаја прелази 50 процената.
Посао ембриолога је да споји ћелије мајке и оца, односно уради процес оплодње. То се ради након завршене стимулације и узимања ћелија, које ембриолог обради и припреми за оплодњу, а постоје два начина оплодње.
„Класичан, када сперматозоиди оплоде јајну ћелију исто као у телу, само што је овде то у посуди. Други начин је такозвани „икси метод”, када се извађена јајна ћелија обради у специјалном ензиму, уклоне се кумулусћелије које је окружују и посебним иглама се држи јајна ћелија, а другом иглом се убризгава најбољи сперматозоид. Некада ћелије имају јаку опну и сперматозоид не може да продре. Са паром је све у реду и нема никавих проблема, али немају бебу“, објашњава др Кремић.
Након оплодње, на реду је култивација ембриона, односно његово гајење до трећег или петог дана, када се ради ембриотрансфер и плод се враћа у материцу. Трећег дана од оплодње, ембрион има од шест до осам ћелија, а пети дан развој ембриона назива се бластоциста и тада ембрион има 64 ћелије, или више, и јасно се види шта ће бити плацента, а шта беба.
„Најидеалније време за генетску анализу је петог дана, јер се тада она ради из оног дела који ће бити плацента. Раде се анализе на мишићну дистрофију, хемофилију, односно на неке ретке болести. У зависности од опреме лабораторије, неке анализе раде се у иностранству“, наводи др Кремић и додаје како људи ни не знају колико је муке и труда потребно да би се добила беба.
Наше саговорнице наводе да је успешност лечења код жена које имају мање од 35 година 67 одсто, а код оних које имају између 35 и 37 година то је 57 процената. Између 38. и 40. године вероватноћа да ће жена успети да добије бебу је 37 одсто, а за даме које имају од 41 до 44 године, то је 10 одсто.
Све што се користи у поступку ВТО је имитација природног поступка у људском телу и нема ничег вештачког. Чак и када се добије ембрион, не значи да ће жена остати трудна. Наиме, дешава се да материца неће да прихвати ембрион и те жене никада неће имати трудноћу.
„Неплодност у Србији је између 16 и 18 одсто, што значи да у сваком тренутку на улицама имамо 300.000 неплодних парова, односно 600.000 људи. По једној жени у репродуктивном добу имамо 1,2 детета, дакле ни једно и по, а по броју абортуса смо једна од водећих земаља у Европи“, каже др Весна Копитовић из ове болнице и професор ЕЦПД Универзитета за мир Уједињених нација, која је у дугогодишњој каријери „направила” више од 3.000 беба.
Студија рађена на 2.000 брачних парова каже да пре него што уђу у поступак ВТО, парови лече стерилитет у просеку од пет до седам година, а има и оних који су то покушавали 14 година. Разлог је у дугој дијагностици, јер никако да дођу до правих тестова, а кључно је што се тако губи време.
„Лекару треба да се јави пар који нема децу након једне године у браку, уз редовне односе без коришћења контрацепције, односно жена која има више од 35 година, већ након шест месеци. Сваки пар може да уради једнодневну дијагностику, која укључује све налазе и тестове, а онда се види какво је даље лечење. Да ли је то конзервативно или оперативно лечње, односно асистирано уз инсеминацију или вантелесну оплодњу. Важно је имати поверења у тим лекара“, наводи др Копитовић и додаје да уколико су сви налази у реду, након шест месеци раде се до три инсеминације, а онда ВТО.
Љ. Петровић
