Спадала је ту и љубав према књизи, па ће ускоро свечано бити обележен век и по локалног библиотекарства.
Још од средине 18. века, чим су Турци дефинитивно прогнани из јужне Угарске, поједини имућнији Паланчани почели су да скупљају књиге и стварају своје кућне библиотеке. Било је и претплатника на новине и часописе, али како је број штампаних књига растао, нису могле да се купе све. Због тога се појављују друштва која су набављала најновија издања и давала их на читање својим члановима. Званично се 1869. сматра годином зачетка грађанске библиотеке, која је тада располагала с 257 публикација, а нешто касније је у Старој Паланци основана Српска читаоница и књижница, смештрна у школи (данас осмољетка „Вук Караџић”) поред православне цркве. Зна се да је први књижничар био Никола Стојаковић, директор Антоније Протић, а записничар Коста Јанковић.
Забележено је да је већ 1888. имала у свом фонду више од 8.000 наслова. Осим ради читања, долазило се ту и ради дружења, забаве, али и договора о материјално помоћи сиромашним суграђанима.
Беседило се, одржавана су различита тематска предавања, као и вечери посвећене знаменитим догађајима и личностима, попут Доситеја, Вука, Бранка Радичевића и других великана српске културе.
И поред намргођености месних представника Хабзбуршке државе, у Читаоници је негован и дух патротизма па су током српско-турског рата од 1875. до 1878. чланови по кућама скупљали прилоге за слабо опремљену војску кнеза Милана, а велики број омладинаца прелазио је Дунав и као добровољци се прикључивали сународницима на југу у борби.
– Прве српске библиотеке формиране су при манастирима, а Свети Сава је у свом Карејском типику из 1199, а потом и Хиландарском, прописао правила чувању књига и прогласио начело њихове неотуђивости, као и других предмета неопходних за богослужење – објашњава Зорић. – Манастирска библиотека морала је задовољити најнужније литургијске потребе и обухватала је најмање 12 књига. Било је и богатијих фондова, делом сачуваних до данас у Хиландару, Дечанима, Жичи, Пећкој патријаршији... Након ослобађања Србије 1718, спојене су у једну библиотеке Карловачке и Београдске митрополије, а због рата, 1737. пренета је из Београда у Карловце. За јавност је 1838. отворена библиотека Матице српске, потом су основане српске читаонице у Иригу и Новом Саду, а није каснила ни Паланка, те се и у нашим крајеве примио са Запада пристигао дух просветитељства.
Током Другог светског рата књижни фонд је знатно страдао јер су га културтрегери хортијевске власти темељно „претресли” па све што су, по било којем основу, сматрали за сумњиво и субверзивно, спалили. Нешто је, ипак, спасено па је око 5.000 књига ослобођење дочекало у кући фамилије Мишков, а преко 2.500 ретких и старих публикација завршило у библиотеци Матице српске.
Читаоница је до почетка 20. века била смештена у „Касини” (истина, поносно је носила назив хотел, а заправо била свратиште за раднике), па се селила, све док се 1968. није најзад окућила. Преживела је бројне интеграције и дезинтеграције, а од 1977. је самостално институција.
Народна библиотека „Вељко Петровић”, данас у лепом здања у центру вароши, има око 210.000 наслова и преко 7.000 чланова, под њеном „капом” је 13 огранака у свим селима општине, надзор над десетак школских библиотека, као и Завичајна збирка.
- Осим књижевних и друштвених трибина, сценских, музичких и ликовних програма, издаваштва и фестивала, намера нам је да у овој години јубилеја завршимо дигитализацију – каже агилни директор Миладин Зорић, иначе академски сликар. – Дакле, комплетну електронску евиденцију корисника и умреженост с осталим библиотекама. Такође, планирамо скенирање материјала из Завичајне збирке и његову доступност у електронској форми јер је и то одлика савременог библиотекарства. Није више све у само папиру.
Милош Суџум
