Болест карактеришу периоди погоршања који се смењују са периодима без симптома, а уколико се не лечи или се неадекватно лечи, долази до компликација, као што су трајна оштећења дебелог црева, колоректални карцином и инвалидности. У Универзитетском клиничком центру Војводине у лечењу пацијената примењује се и биолошка терапија, која је данас најефикаснија терапија у лечењу запаљенских болести црева. За њу је доказано да једина може да заустави прогресију болести и доведе до зацељења слузнице, што је главни циљ лечења.
- Болест се углавном јавља код младих људи, најчешће у узрасту између 15. и 35. година, нешто ређе код старијих између 55 и 65 година, а све више у педијатријској популацији. Подаци показују да је учесталост између 35 и 100 оболелих на 100 000 становника. Процењује се да у Србији има око 10.000 оболелих, али је тај број у сталном порасту. Чешће се јавља у развијеним земљама (западна Европа, САД, Канада), што може да укаже на то да начин живота и исхране има значајну улогу у настанку болести - каже др Олгица Латиновић Бошњак из Клинике за гастроентерологију УКЦВ и додаје да су фактори који доводе до појаве болести и даље непознати.
Сматра се да генетска предиспозиција, односно наслеђе, условљава измењен имунолошки одговор на уобичајене стимулусе, односно састојке хране и цревне бактерије и уместо да их елиминише, покреће неконтролисан запаљенски процес који доводи до упале слузнице дебелог црева и његовог оштећења. Ови имунолошки механизми су вођени различитим медијаторима и циљ је да се они ставе под контролу одговарајућом терапијом. Услови средине, начин исхране, дојење, начин порођаја, претходне болести (цревне инфекције, употреба антибиотика), пушење, психолошке карактеристике, могући су додатни фактори у настанку болести.
У запаљенске болести црева спадају Кронова болест и улцерозни колитис. Обе болести су веома сличне у механизму настанка, клиничком току, често и у начину испољавања, тако да их је понекад, нарочито у почетку, тешко јасно одвојити. Код улцерозног колитиса, упала захвата само површински слој дебелог црева, слузницу, док Кронова болест може да се јави у свим сегментима дигестивног система, односно од уста до ректума, и захвата цео зид црева, не само слузницу. Једини начин да се постави дијагноза улцерозног колитиса је колоноскопија, ендоскопски преглед дебелог црева и завршног дела танког црева, са биопсијом црева.
- Циљ терапије је да се пацијент што пре ослободи тегоба, али и да се излечи слузница црева и да се то добро стање што дуже одржи. То је могуће само уколико се рано у току болести примени терапија којом може да се блокира упала, пре него што дође до трајних ошећења слузнице. С обзиром на то да имунолошки систем има најзначајнију улогу у настанку ове болести, основна терапија у лечењу ових болести представљају лекови који модификују имунолошки одговор и блокирају га - наводи др Латиновић Бошњак.
Две трећине болесника се успешно лечи месалазинима, а уколико је болест тежа и уколико постоји већи степен упале, користе се кортикостероиди. Кортикостероиди се користе само краткотрајно због својих нуспојава, не дуже од три месеца, једанпут годишње, како би болесника увели у мирну фазу болести, а даље лечење мора да се наставити имуномодулаторима. Уколико болесник не реагује на кортикостероиде, или они морају да се употребљавају дуже од три месеца годишње, користи се биолошка терапија.
- Биолошка терапија је данас најефикаснија терапија у лечењу запаљенских болести црева. За њу је доказано да једина може да заустави прогресију болести и доведе до зацељења слузнице, што је главни циљ лечења. То су антитела, произведена рекомбинантном техником, која блокирају медијаторе или ћелије који подстичу и одржавају процес упале. У Србији су тренутно доступни биолошки лекови који блокирају један од најважних медијатора упале ТНФ алфа (тумор некротизирајући фактор алфа) и биолошки лек који блокира прелазак лимфоцита у слузницу црева. Анти ТНФ лекови се примењује или у виду интравенске инфузије или субкутано, у одређеним временским интервалима, углавном на две, четири или осам недеља. Биолошка терапија се примењује годинама, а одлука о прекиду терапије се доноси тек након постизања потпуног излечења црева и на микроскопском нивоу - објашњава др Латиновић Бошњак.
- Симптоми су углавном везани за поремећај пражњења столице, појаву пролива који траје дуже од две недеље, често са примесама крви и нагоном на хитно пражњење. Могу да се јаве и грчеви у стомаку (углавном пре пражњења црева), губитак апетита и телесне тежине, повишена температура. Упала може да се јави и на кожи, зглобовима, очима, јетри, жучним путевима. То су ванцревне манифестације улцерозног колитиса и оне указују на тежи облик болести који захтева интензивнију антиинфламаторну терапију - каже др Латиновић Бошњак.
Пре примене биолошке терапије потребно је искључити постојање латентне туберкулозе, хепатитиса, инфекције, демијелинизирајуће и малигне болести, јер је примена биолошке терапије у тим стањима контраиндикована. Најчешћи нежељени ефекти биолошке терапије су инфекције, херпес, инфузионе реакције.
- Након што применимо терапију потребно је да проверимо да ли смо постигли наш циљ, а то подразумева да пацијент нема симптоме, да су лабораторијски налази уредни, калпротектин у столици испод 50, а налаз колоноскопије након три месеца терапије потпуно уредан. Даље треба пратити пацијенте на три до шест месеци, а колоноскопије треба урадити и код пацијената који немају симптоме на једну или две године, јер дуготрајна упала црева, чак и кад болесник нема никакве тегобе, доводи до оштећења црева и појаве колоректалног карцинома - наглашава др Латиновић Бошњак.
Биолошка терапија је ефикасна, али и даље постоји одређен проценат пацијената који неће постићи терапијски циљ, односно излечење црева, и за њих је једина терапија операција, која подразумева уклањање читавог дебелог црева и ректума.
- Улцерозни колитис значајно нарушава квалитет живота пацијената, па чак и када болест није активна, пацијенти могу у дужем периоду осећати умор, промену расположења, незадовољство и оптерећење болешћу. С обзиром на то да су у питању млади људи они се затворају у себе, избегавају изласке, социјалне и интимне контакте, изостају из школе или са посла, што је нарочито изражено код честих погоршања болести, када су изложени понављаним интензивним терапијама, претрагама, хоспитализацијама. Често кажемо да су ове болести невидљиве, а врло тешке и воде инвалидности. Зато је врло битно разумевање болести, добра комуникација с лекарима и здравственим особљем, члановима породице и окружењем - истакла је др Латиновић Бошњак
Љубица Петровић
Фото: УКЦВ,
архива „Дневника”
