Биле су то прве тројке у Житишту, питомом банатском градићу, по много чему карактеристичном. И прича о браћи Мијатовић, која су недавно прославила пунолетство, несвакидашња је. Наиме, сва тројица момака играју фудбал и наступају за локални клуб „Бегеј” и, поврх тога, чланови су фолклорног ансамбла при КУД-у „2. октобар”. Ма, све стижу! Драганови, Дејанови и Срђанови пријатељи, али и остали мештани, кажу за њих да су младићи за пример, дивни и лепо васпитани. Томе су, дакако, допринели и њихови родитељи, који су се свих ових година трудили да их формирају као часне људе.
– Много поштујемо и ценимо све напоре наших родитеља и веома добро знамо како им је било, па се зато трудимо да оправдамо њихово поверење – кажу браћа углас.
Од малих ногу развијали су спортски дух. Дејан и даље носе дрес „Бегеја”, док Срђан паузира због повреде. Драган је пак ове сезоне направио паузу, али се ускоро враћа на терен.
– Повреду сам задобио прошле сезоне током утакмице, па сам морао да оперишем колено, тачније, предње укрштене лигаменте, и поново ћу заиграти осам месеци – нестрпљив је Срђан.
Мијатовићи веле да су истовремено, још као дечаци, одлучили да се посвете фудбалу, за који не важи узалуд епитет најважније споредне ствари на свету.
– С татом смо као мали гледали утакмице, пре свега „Црвену звезду”, за коју сви навијамо, и одмах се заинтересовали за фудбал. Тако смо и кренули да тренирамо са шест година – сећа се Дејан, који је на досадашњим утакмицама, како су приметили спортски новинари, показао жустрину и упорност против знатно снажнијих и искуснијих ривала.
Иначе, играју на различитим позицијама. Драган је голман, Срђан класични одбрамбени играч, бек, док је Дејан задњи везни. Да су веома талентовани за спорт, показали су још у основној школи, у осмом разреду, када су освојили државно првенство у малом фудбалу. Осмољетка „Свети Сава” из Житишта тако се нашла на победничком постољу, у конкуренцији многих градова и школа, и била поносна на браћу и њихове школске другаре из шампионске екипе.
– Завршни турнир је одржан у месту Брзеће, на Копаонику, и трајао два дана. У финалу смо, након бољег извођења пенала, победили вршњаке из Сремске Митровице. Играло се у формацији 4+1, а нас тројица смо били кичма прве поставе, заправо, готово цео тим. Један на голу, други испред њега, а трећи у средини – кроз осмех се присећа Дејан, док Срђан показује снимак с финалне утакмице, а затим и славље које је уследило након победе.
Успехе су до сада бележили и као фолклористи „2. октобра”, за који наступају већ 11 година, а љубав према игри наследили су од мајке.
– Били смо мали кад нас је мама одвела на прву пробу. Њена је жеља била да играмо, али смо временом и сами све више заволели фолклор па је тако остало до данас – истиче Дејан.
– За сада успевамо да испуњавамо све своје обавезе у школи, на фудбалском терену, али и на сцени. Видећемо докле ће то ићи, али за сада је све добро – додаје Срђан.
Браћа Мијатовић тренутно похађају четврти разред средње школе у Српској Црњи. Дејан и Срђан заједно су у Економској, док је Драган одлучио да похађа Трговачку.
– Много времена проводимо заједно, у школи, код куће и с друштвом, међутим, нисмо слични по карактеру, свако од нас је посебан на свој начин. За себе сматрам да сам искрен, посвећен ономе што радим и веома одговоран – открива нам Дејан.
Драган сматра да је дружељубив, искрен и добар друг, али и помало мангуп, који воли изласке и проводе. Срђан пак себе описује као вредну и комуникативну особу, али га често савладају емоције.
Недавно су браћа ушла у круг пунолетних, што је био разлог славља које се памти. За одрасле је уприличено у локалном ресторану „Кафе Парк”, где су позвани најближа, али, ипак, бројна родбина и пријатељи.
– Увече смо прославили рођендан с другарима, око 180 званица, у дискотеци „Тврђава”. Многи су хвалили журку и говорили да су се провели као никада – наглашава Срђан.
Ови узорни момци већ планирају шта ће након матуре. Срђан и Дејан су одлучили да упишу факултете, али још не и које. Драган пак жели да се запосли и настави да тренира. Али, сва тројица ће се, где год их живот одвео, сигурно држати заједно и подржавати један другог. То се од браће, наравно, и очекује!
Жељко Балабан
