- Око четвртине суицида данас се дешава код адолесцената до 25 година живота и то је водећи узрок превремене смрти код младих. У Србији је највиша стопа самоубистава у Војводини, и у то у Севернобачком округу, где се у последњих 10 година код мушкараца бележе стопе веће од 30 на 100.000 становника, док су код жена око 10. Ове стопе су ипак ниже у односу на последњу деценију 20. века, када су биле више од 40 на 100.000 становника - наводи др Кнежевић и додаје како је самоубиство свесно и намерно уништавање сопственог живота.
Узроци самоубиства могу да буду културни, који се базирају на ставовима о животу и смрти, као и према суициду, потом социјални, јер је суицид социолошки феномен код којег постоје поремећаји између појединца и друштва, затим ситуациони, па психолошки јер је психолошка бол заједнички именитељ суицидалном понашању, те биолошки, јер је већа учесталост суицида у одређеним породицама, а утврђено је и да постоји снижен ниво метаболита серотонина у ликвору особа које су починиле самоубиство.
Особи код које постоји симптоми, односно могућност суицида, потребно је директно постављати питања о самоубиству, јер то не повећава ризик од суицида, напомиње др Кнежевић.
- Потребно је редуковати приступ разним, опасним оруђима и оружјима, разговарати и понудити подршку и упутити их у институције које се баве превенцијом - саветује др Кнежевић.
- Фактори ризика за самоубиство су намера, односно план да се почини суицид, као и раније суицидално понашање, јер је половина људи који изврше самоубиство раније бар једном покушала да изврши суицид, а покушаји су од 10 до 20 пута чешћи од извршених суицида. Фактор ризика су и ментални поремећаји и то у 90 одсто случајева, поремећаји расположења, као што су депресивност, несаница и анхедонија у 80 одсто случајева, потом психотични поремећаји, анксиозни премећај, поремећаји личности и злоупотреба супстанци и зависност. Фактори ризика су и здравствени проблеми, претходни стрес који је настао због смрти блиске особе, развода, губитка посла, потом године живота, социјална изолација, когнитивна оштећења, али и доступност оружја, те породична историја - наводи др Кнежевић.
Према његовим речима, најчешће жртве суицида су мушкарци средњих и старијих година, особе без партнера, лоше материјално стање, породична историја у којој је било суицида или психијатријских поремећаја, претходећи стрес, поједине профсије, онеспособљавајућа телесна болест, раније покушан суицид у 50 одсто случајева, а код 90 одсто људи постоји психијатријски поремећај. Др Кнежевић истиче како је важно да се препознају симптоми код потенцијално сиуцидне особе.
- То је директно изношење суицидалних идеја, изношење осећаја празнине, безнадежности и смањење жеље за животом, изношење своје кривице и срамоте, осећање да нема решења проблма, осећај усамљености, анксиозност и узнемиреност, повлачење из друштвених релација, поремећај исхране или спавања, осећај психичног или физичког бола, коришћење алкохола, поздрвљање са породицом, сређивање послова, писање тестамента или опроштајног писма - наглашава др Кнежевић.
- Период у којем остоји тенденција пораста покушаја самоубиства су дани викенда, као и верски и државни празници, а код школске и студентске омладине то су полугодишта и крај школске године - наводи др Кнежевић.
У Клиници за психијатрију сваке године имају око 20.000 амбулантних прегледа, што је већи број него раније, када их је било око 15.000. Др Кнежевић сматра да то показује и да се људи сада чешће обраћају за помоћ и да је порасла свест људи, иако и даље постоји стигма психијатријских пацијената. Лекари Клинике се баве секундарном првенцијом, како би се смањила могућност извршења суицида, те на лечење долазе људи који су покушали самоубиство, као и они који пате од менталних поремећаја.
- Дужина лечења зависи од болести, а наши пациенти су и они који пате од депресије, схизофреније, поремећаја личности, алкохолизма. Некада остају у болници пет дана, а некада два месеца. За разлику од извршених самоубистава, где је највише мушкараца у средњим годинама, међу онима који су покушали суицид и дошли на лечење су многоструко чешће жене, средњих година, од 30 до 50 година, мада има и пацијенткиња од 90 година, које имају хронични болни синдром - каже др Кнежевић.
Свако ко има неки проблем менталне природе, треба одмах да потражи помоћ и да се јави психијатру или психологу, као и да прича са блиским особама.
- Болест није срамота и треба да се тражи помоћ. Фамилија и пријатељи треба да подстакну особу на разговор, као и да је подрже у тражењу стручне помоћи. На свим нивоима здравствене заштите имамо психијатријску и психолошку службу, а у нашој Клиници имамо дежурства 24 сата дневно и у пријемној амбуланти збрињавамо и оне људе којима је потребна хитна хоспитализација - поручио је др Кнежевић.
Љ. Петровић
