Први Савин наследник на архиепископском престолу, Свети Арсеније Сремац, овако је писао о њему: „Чусте благог учитеља нашег и наставника, који се у минуло време разлучи од нас, али његов добри спомен и благе поуке свагда су у нама, јер он не престаје учити нас.” Свети архиепископ Никодим који је живео у 14. веку, Светог Саву још назива апостолом и учитељем отачаства, Српске земље. У једној повељи краљ Милутин казује „први архиепископ и учитељ српски и прародитељ наш, светитељ Христов Сава”. У једном запису из 1305 године вели се да је Свети Сава наставник „свој српској земљи.
Он је пресветли наставник, господин и учитељ. У немањићком периоду српске историје архиепископски престо Српске цркве се називао, између осталог, и престолом светог господина и учитеља кир Саве”. Ово нас наводи на закључак да је још у у средњем веку Сава сматран за несумњивог духовног зачетника српске просвете.
Основни подаци о животном путу Растка, а у монаштву Саве Немањића су добро познати. Живео је у времену великих превирања и политичке несигурности. Негде око 1191. године, Растко, син великог жупана Немање, напушта двор и постаје калуђер са именом Сава. На Светој Гори започео је његов монашки подвиг а то је био тежак и мукотрпан пут, препун одрицања који је довео Растка Немањића до толике славе да га се ето и данас са радошћу сећамо.
Његове смирене монашке дане унеспокојила је драматичне политичка промене када је под ударом западних крсташа срушено моћно Византијско царсто 1204. године. На рушевинама Византије никле су нове државе, Латинско царство, Солунска краљевина, Ахајска кнежевина и Атинско војводство чији су владари поштовали западни хришћански закон. То је време када се Бугарска колеба да ли да напусти источни обред и да се повинује моћи западних ритера. У свом том хаосу, понизни монах са Свете Горе одређује даљи правац развоја српске државе и даје потпуно другачији и нов садржај српској култури.
Свети Сава учинио је два велика дела, чији значај далеко прелази границе и доба трајања средњовековне државе Немањића. Прво и основно дело јесте стварање аутокефалне, самосталне Српске православне цркве 1219. године. Замишљена и заснована на народној основи, Савина црква се убрзо изједначила са српским народом, стопила се с њим у једну целину и црпила је из његових особина стално своју снагу. Проникнута истинском, правом и дубоком вером, српска црква је држала живот и давала је увек снагу српском народу, одржавала је његову свест у данима робовања, хранила га је у доба потиштености надом у васкрс, јачала је стално његову отпорну снагу и утврђивала је и ширила идеју о заједници целога народа. Савина црква је била главна морална снага, која је кроз векове одржала и спасла наш народ.
Обилазио је свет широко отворених очију
Неуморни путешественик, обилазио је свет широко отворених очију. Учећи, гледао је вековима у напред гледао, и у отаџбину пресађивао искуства напреднијих народа. Где год да је боравио, с њим је вазда био српски дух; а кад би се у Србију вратио, он би је оплемењивао и богатио туђим искуствима и знањима, која је пресађивао у српско тле и у српско душе, поимајући њихову универзалну вредност. Можда је то и завет за све оне који ће напустити отаџбину да је мисаоно никако не забораве већ да и са најудаљенијих меридијана покушају да ураде нешто за њен опстанак и напредак. И у том смислу живот и дело Светога Саве представљају узор за опонашање за народ из којега је потекао. Тај тон, у коме су у симфонији национално и универзално, дао је на самом почетку српској култури.
Друго величанствено дело, које у ствари произилази из првог, јесте утицај на државну оријентацију у смислу изграђивања државе и самосталне културе. Управо због ова два гранидозна дела историјска наука одредила је Сави место оца наше државне идеје и културе. Али, без обзира на суд историје, у народној свести Сава је већ одавно заузимао то важно место. Мисао Светог Саве, оличена у самосталној српској цркви и самосталној држави, ишла је парарелно и заједно са историјском судбином која погађа наш народ у последњих девет векова. Ове тековине, хармонично симболизоване у личности Светог Саве, претстављале су уједно вредности из којих је изграђивана наша национална идеологија после губитка државне самосталности. По нестанку српске државе, култ Светог Саве био је изузетно јак на читавом Балканском полуострву. Као светац, Сава је поштован и међу римокатолицима. Томко Мрњевић, босански бискуп, написао је почетком 17. века прву биографију Светог Саве, која нема историјску већ искључиво књижевну вредност. С поштовањем о Светом Сави су писали дубровачки песник Антун Сасин, Јован Кавањин и Павле Ритер Витезовић. Турско спаљивање Савиних моштију 1594. године у Београду у знак одмазде против побуњених банатских Срба није смањило поштовање које је српски народ гајио према Светом Сави.
Захвалност потомства
Оно што је Свети Сава створио оставило је видан и дубок траг у целој нашој историји, постало је саставни део нашег живота и осигурало је Светом Сави захвалност потомства. Савина црквена организација преживела је све недаће и несреће, које су доцније често наилазиле на српски народ, преживела је мучно и тешко доба ропства, које је трајало неколико векова, када је у мучној борби таворила дане у туђим државама. Савина црква је, благодарећи својој одличној организацији, и у тако тешким приликама ипак остала жива, и одржала се до данас.
Први траг о прослави Светог Саве датира из 1734. године у уџбенику за четврти разред српско-латинске школе у Сремским Карловцима. Давне 1812. године основан је у Земуну школски фонд у чијем је уставу било одређено да се Свети Сава има обележавати као заштитник српских школа. Пресудну улогу приликом ове одлуке имао је свештеник Јефтимије Ивановић, који је претходно службовао у Кувеждину, где се налази манастирска задужбина св. Стефана Штиљановића посвећена св. Симеону Мироточивом. Нешто раније, 1810. године, народни добротвор Сава Вуковић пл. од Берксова је на Савиндан објавио оснивачко писмо за обнављање новосадске православне гимназије. Матица српска од 1826. године обележава Светоге као заштитника, али и као имендан добротвора Матице Саве Текелије. У Пешти је на тај начин светитељ почео да се прославља 1838. године, а у Сегедину 1839. заслугом Павла Стаматовића. У Шибенику је обележаван 1846, у Котору 1849. године. Карловачка гимназија први пут је 1860. године прославила Светог Саву као своју славу, раније је прослављан Свети Стефан, као заштитник оснивача митрополита Стратимировића. Указом Попечитељства просвештенија 1840. године за заштитника свих школа у Србији одређен је Свети Сава. Предлог је потекао од ректора крагујевачког Лицеја Атанасија Николића, који је био родом из Бачке.
Петар Ђурђев
(Аутор је историчар и директор Историјског архива Новог Сада)
