Од тада је овај цвет у историји цркве симболизовао љубав, чистоту и невиност.
По народном обичају, на Благовести се устаје рано па чак и у поноћ, или барем у праскозорје, а дан је почињао песмом девојачком. Девојке би уочи овога дана накупиле сувих гранчица и дрва, од којих је разбуктавана велика ватра, обично на каквом брду или сеоском раскршћу.
Уз ватру се веселило и мушко и женско, а понегде, уз младе, и старији. Било је уобичајено да се ватра на ранилу или букари прескаче. Владало је веровање да ће, ко прескочи ову ватру бити заштићен од уједа змије.
Симболично значење љиљана
У Риму је такође посвећен узвишеној богињи Венери, заштитници љубави и благостања. Док је у старом Египту био симбол достојанства владара.
Међутим, симболизам љиљановог цвета је најупечатљивији био у хришћанској ери. По легенди, настали су од суза Исуса Христа током свог погубљења и сматра се омиљеним цветом Девице Марије. Стога је љиљан представљао безгрешну чистоту и невиност, а његове три латице асоцирају на култ Светог Тројства. Такође се верује да свака латица љиљана осликава три најцењеније особине Девице Марија, невиност, скромност и побожност. У нашем народу се другачије назива и „Богородичин цвет“.
Љиљан је био чест мотив у средњевековној Србији, среће се на фрескама и новцу из дома Немањића. Симбол љиљана се налазио и на круни којом је крунисан Стефан Првовенчани.
Курир/Дневник
