Да би се успоставило поверење, ваљало би прецизирати конкретне бенефите које ће дете имати од овог система, сматра психолошкиња Драгана Ђурић из Националне асоцијације родитеља и наставника Србије.
– Треба да будемо респонзивни на потребе родитеља и да имамо много прилика да одговарамо на оно што их у овом тренутку мучи – додаје Драгана Ђурић. – Родитељи, у ствари, не могу да разумеју који то квалитет у њихов живот доноси тај додатни напор. Ово звучи као још један намет на вилајет. Дугорочна стратегија државе јесте да завршни испит у основној школи више не постоји. Бар је тако било 2016, када се почело говорити о државној матури, с идејом да се тај ниво квалификација подигне на крај средњошколског образовања. Ми у овом тренутку не знамо да ли ће бити тако, али ако има таквих тенденција, треба што пре да до родитеља дође свака информација која говори у прилог томе због чега они ово не треба да дочекују као једну непријатељску интервенцију, него нешто што ће њиховом детету донети неку корист. На пример, ако ја похађам гимназију у Ужицу и положим српски, математику и историју у својој школи, да ли онда то значи да се могу квалификовати на Правни факултет у Београду, Нишу, Крагујевцу, Новом Саду, на историју у Београду и Нишу, па на Факултет политичких наука, чиме знатно повећавам шансу да будем уписана, без трошкова припрема за полагање пријемних испита на факултетима, које, знамо, прилично уредно наплаћују, без таксе за полагање и са отварањем већег броја могућности? Међутим, једна оваква информација може да се саопшти са високим нивоом поузданости тек кад факултети изађу са својим захтевима, а дотле не можемо да кажемо истински добру вест родитељима.
Друго најчешће питање постављено на вебинару било је зашто полажу државну матуру ђаци који су две године у ковид систему образовања. Као разлоге зашто нису за њено увођење, родитељи наводе и чињеницу да су будући матуранти протекле две године често мењали моделе наставе, а велики део школовања провели на онлајн часовима, да нису учили довољно, да поједине делове градива нису обрађивали у таквим условима.
У многим системима, када се разговара о особама које имају више од осамнаест година, не очекује се толика ангажованост родитеља, додаје Радован Живковић.
– Пунолетство значи да сте спремни за гласање и све друге друштвене функције, па и да водите рачуна о себи. Морамо и као родитељи и као институције јачати свест младих да их се сопствени живот највише тиче, да смо сви ми ту да им помажемо, олакшамо, да нема страха. Свему оном што их чека млади људи треба да се радују, а ова три испита да доживе као најмање три теста недељно која имају у школи. Ако то тако схватимо и ако то буде провера нечег што заиста носимо као знање из школе, онда то неће бити никакав стрес. Наставу деца завршавају крајем априла, а матура је у јуну, дакле имају месец дана да се припреме и у школи и током сопствене систематизације оног што их очекује, те да буду успешни као претходне генерације у неком другом моделу. Државна матура обезбеђује фер систем, у којем из свога града, у својој школи, полагањем одређених испита, аплицирате на више факултета. Нећете морати да идете од једног до другог. У претходним генерацијама, готово свако је полагао по два испита, а на медицини је то уобичајена пракса. Дакле, имамо рецепт који ће обезбедити економичност и праведност – закључио је Живковић.
– Треба рећи да су сва деца мање или више у истој ситуацији, али је чињеница да се нису све школе подједнако добро снашле и да нису све средине имале прилику да подједнако квалитетно спроведу наставу, о чему се мора водити рачуна у сваком наредном кораку. У ствари, треба да идемо у правцу практичности, што значи да би деци требало да постане лакше, а не да ово буде још један додатни задатак. Битно је да се што пре дефинише колико се бодује њихов успех из средњих школа, а колико процената добијају у полагању завршног испита, и да на неки начин ово постане врло конкретна прича без много великих речи, као што су сертификационо, класификационо, изборно... Државном матуром се прави искорак у правцу политике једнаких шанси, тј. постаје мање важно да ли је моја наставница била много строга па имам тројку, а јако добро знам српски језик, док је нечија била много мање строга, па он има добру оцену, а нема знање које ја имам. Уколико би се добро спровела, она би променила квалитет образовања и ка горе, према факултетима, и ка доле, тј. према средњим и основним школама. А ми у овом тренутку немамо уверавања да ће се то и десити. Дакле, потребна нам је комуникациона кампања, прецизно и јасно усмерена на врло конкретне задатке и проблеме који су пред нама.
За толику забринутост заиста нема разлога, сматра руководилац Групе за средње стручно образовање при Министарству просвете Радован Живковић.
– Већина деце ће се са три испита уписати на факултет – уверава Живковић. – Знамо врло добро који су факултети тражени и где на једно место конкурише пет кандидата. Сигурно ће електротехника, медицина, фармација, стоматологија бити мало тактилније и можда ће требати додатне припреме, али не видим шта је ту ново. Ако неко у другој години почне полако да ради јер зна шта га чека, у завршном моменту оне, убеђен сам, нису нужне. Говорим ово из личног искуства, јер се моје дете уписало на медицину без додатних припрема, на које су је многи наговарали. Међутим, морамо озбиљније радити са нашом децом, и то не само на градиву током школовања, а ту видим јако велику улогу професора и директора школа. Када чујемо да није било квалитетног школовања, то нису само празне приче.
С. Милачић
