Душан Поповић, бесплатни хаусмајстор у Бачкој Паланци
Кад је пре готово четири године Душан Поповић из Бачке Паланке отишао у пензију, свима који га знају било је подразумљиво да неће седети испред телевизора, или током пецања, лова или шетње с исписницима бистрити политику.
Та вредница из насеља Синај најдужи део радног века провео је у фабрици трикотаже, као дизајнер и шеф производње, али у слободно време бавио се многим пословима.
– Био сам радознало дете – сећа се Душан. – Кад је дошло време за средњу школу, желео сам да будем ауто-механичар, тад цењен и добро плаћен посао који ниси морао да чекаш. Нудили су ми да се школујем за лимара и електричара, а завршио сам у текстилној индустрији. Интересовао сам се за много тога, па сам својевремено при аеро-клубу водио моделаре и ракеташе, што и данас волим, али немам времена. Пасија су ми били аутомобили, камиони, картинг, мотори, све што се котрља. Радио сам у слободне време и са шоферима камиона, обишао целу Југу, стигао до Румуније, Немачке, Русије...
За Душана сви кажу да је од људи који, што очи виде, то руке ураде. И раније је свима помагао у поправкама свега и свачега, нарочито апарата за домаћинство. Од кад је у пензији, бави се својеврсним хуманитарним радом, својеврсни је колективни хаусмајстор бесплатно и одазива се на позиве своје и женине родбине, пријатеља, познаника... Однедавно се у Србији многи, чак и аматерчине, уткркују да буду плаћени управници зграда, а њему никад није падало на памет да уновчи своје знање.
– Радим ситнице, а специјализовао сам се за веш-машине, посебно оне старијег типа, којих још има доста, па ми се чини да сам их до сад више од хиљаду поправио – наставља Душан. – Поправљам и новије, али не електронику. Интересатно је да, мада се времешне машине кваре због године производње, посредно неке покваре саме домаћице. Најопасније су танга гаћице и брусеви, посебно бретеле, али и чарапе. Заглаве се између гуме и бубња, зауставе машину и умеју да направе карамбол. Зато дамама саветујем да ситне комаде веша ставе у мали рупичасти џак и перу заједно. Било је смешно кад је једна комшиница тражила да јој од машине за прање судова, коју је добила уместо ненаплаћене кирије од свог подстанара, направим машину за веш. Нисам се смејао већ сам јој рекао да ћу то урадити кад машина за прање посуђа буде имала рупу. Поправљам и усисиваче, миксере, косилице за траву, славине, гумице, ако могу фрижидер, ситније кварове на аутомобилима, мењам пропала сијалична грла, шалтере, утикаче, чистим бојлере... Посебно сам се испраксирао као варилац, мада сам у младости баш од тог заната бежао. Ремонтовао сам и бродску дизалицу, а готово нема гаражних врата у нашој уличици која нисам направио, као и доста капија и ограда... Комшијама сам на располагању бесплатно, али се понека комшиница наљути што не могу доћи кад она замисли. Тад их упутим на профи-мајсторе па после неколико дана ипак ја урадим посао, али не зато што сервисере треба платити, већ их треба дуго чекати. Кад посао урадим, попијемо кафу или нешто друго, може и пиво, испричамо се, нашалимо и тако из дана у дан.
М. Суџум