Како је у књизи „Хроника нашег гробља“ забележио Миливоје Иванишевић, у рану зору тог јунског дана „муслимански агресори из Сребренице извршили су страховит напад на ово мало, небрањено село. Звери у људском облику тада су починили невиђени покољ убијајући све што се кретало - и жене и децу, и старо и младо а нису биле поштеђене чак ни животиње. Злочинци под командом балканског касапина Насера Орића само су следили наредбу која је гласила "Побиј и закољи све српско".
Преживели овог масакра причају да су муслиманске снаге најпре опколиле село и започеле пуцњаву, уз урлање и убијање свих које су стигли.
Под окриљем ноћи и јутарње магле неки мештани су успели да побегну у околне шумарке или да се сакрију у селу. Тако сакривени гледали су свирепа убиства недужног становништва
Све жртве су убијене на врло свиреп и окрутан начин. Најстарија жртва масакра био је старац Станко Милошевић (90) који је масакриран на кућном прагу. Најмлађа жртва био је ученик осмог разреда Љубомир Јосиповић којем је рафал скинуо горни део лобање. Било му је непуних 15 година.
Ипак, најужаснију смрт доживео је Видоје Лазић (55) ког су муслимански злочинци најпре тукли и малтретирали, а потом га разапели на крст и живог запалили.
Несрећни човек је био подвргнут страшним и незамисливим тортурама. Према речима преживелих сведока, крици и урлици несрећног Видоја чули су се до суседног села. Сведоци су такође изјавили да су муслимански војници Видоја затекли пред његовом кућом где им је рекао "Немојте лупати, ево вам кљуцеви, ако хоцете и запалите, ако има шта горети." Видоје је то говорио верујући муслиманима да му неће ништа, јер је са њима радио годинама и био је сигуран да га неће дирати, јер ни он њима никад није правио неке проблеме - сав живот је провео са муслиманима у предузећу "Дрина", Сребреница. Међутим, звери у људском облику брзо су заборавили сву хуманост Срба из Брежана и вратили су им на најстрашнији могући начин. Убице су се смејали и певале док су малтретирале несрећног човека и пекли га живог. Његова једина кривица била је српска националност.
У Брежанима је тога дана убијено и неколико жена међу којима и непокретна старица Достана Лазић (73), те њена слепа кћерка Крстина (57). Обе жене су најпре мучене па убијене и запаљене у својој кући.
„Муслимани су упали у кућу Лазић Достане, гдје се налазила њена болесна и непокретна кћерка Ђула (надимак Кристине Лазић). Чуо сам када је један од њих рекао: „Сенаде, убиј то маторо ђубре, шта чекаш!“. Одмах су се чула два пушчана пуцња – тада је вјероватно Ђула убијена“, сведочио је Милисав Марјановић, који је тај дан био у Брежанима.
У истом нападу убијени су и старци Радован Петровић (79) и Миливоје Митровић (62), али и готово цела породица Ранкић: отац Милисав (45) и његова два сина Драгослав (17) и Мирослав (20). Милева Ранкић тога дана остала је без супруга и два сина, од којих је један био малолетан. На свом кућном прагу страдао је и цивил Милош Новаковић (36), којем су злочинци одсекли главу. Са својим дедом Станком (90), тог трагичног јунског дана погинуо је и малолетни Видоје Милошевић (17).
Злочиначки меци заувек су прекинули животе Радосаве Стјепановић (36) и Милојке Митровић (38), обе из Брежана.
Све куће у селу су тај дан попаљене и опљачкане. Злочинци нису заобишли ни православно гробље. Сви споменици на гробљу су полупани, а неке од гробница скрнављене.
Нажалост, за Суд и Тужилаштво БиХ ови злочини као да се нису ни десили. Ни 30 година након напада на Брежане нема процесуирања одговорних за ове злочине.
У Брежанима данас живи свега педесетак становника, док их је прије рата било 400.
