Реч је о повременом и специјализованом хранитељству, између којих постоји битна разлика.
Повремени породични смештај је иновативна услуга у систему социјалне заштите, осмишљена са циљем да превенира измештање и институционализацију деце са сметњама у развоју и буде подршка како њима, тако и њиховим породицама, тиме што им нуди могућност да до 60 дана годишње користе помоћ обучених хранитеља, које саме бирају. То су најчешће познати људи, особе од поверења из блиског окружења, пријатељи, родбина, комшије, који затим пролазе коз поступак процене и обуке за хранитељство.
– Наше новосадске породице одлучиле су се да тај период распореде током целе године, па то углавном буде пет дана месечно, али свакако не дуже од 14 дана у континуитету – каже директорка ЦПСУ НС Ивана Копривица. – У том периоду дете борави код повремених хранитеља и са њима је укључено у низ планираних активности које су забавне или доприносе учењу одређених вештина, а за које родитељи немају толико времена. То могу бити шетње, одлазак у биоскоп, посластичарницу, на клизање, у зависности од могућности детета... Ова услуга има вишеструку корист. Када родитељи повере дете познатој особи, они могу да се мало опусте, да се посвете себи и, како ми то кажемо у жаргону, напуне своје ресурсе за даљу бригу, док дете гради нову друштвену мрежу, чиме се смањује социјална изолација. Суштина је да родитељи не уђу у тзв. синдром изгарања, али и да се дете не осећа занемарено – додаје саговорница.
Мање деце у домовима
У прошлој години Центар за смештај одојчади, деце и омладине у Београду примио је 128 деце која су због неадекватног функционисања биолошке породице или, често, занемаривања и злостављања нашла склониште у тој установи, каже директор Центра Зоран Милачић, који истакао да је да су данас ретки случајеви остављања беба по улицама.
Он каже да епидемија корона вируса није значајно изменила број корисника, који је, наглашава, стабилан последњих година.
Он је, у разговору за Танјуг, рекао да је вишегодишња кампања промовисања породичног смештаја успела и да тренутно у хранитељским породицама има више од 5.000 деце, а да нешто више од 600 деце живе у дечјим домовима, чиме се, како је рекао, Србија може похвалити.
Корисници је, каже Копривица, оцењују као врло корисну, тврдећи да је дете овладало новим вештинама, те да има садржајније слободно време, док родитељи имају простора да се посвете осталим обавезама, себи, другом детету, партнеру, пријатељима и сл. Из наведеног се види да је повремено хранитељство усмерено ка очувању биолошке породице и њеним ресурсима како би што дуже одговорно бринула о својој деци са неким потешкоћама или сметњама у развоју. Будући да почетно постоји отпор према термину „хранитељство”, па се многи родитељи, кад чују ту реч, у први мах уплаше, посао ЦПСУ НС је да едукује људе како би се јавили и без страха користили такав вид помоћи, додаје саговорница.
Иако је ова републичка услуга пројектно настала пре пет година у четири града: Београду, Крагујевцу, Нишу и Новом Саду, заживела је у већем обиму само у нашем граду, каже директорка ЦПСУ НС Ивана Копривица. Само у току 2020. била је обезбеђена за 20 деце и младих са сметњама у развоју и њихове породице.
– Градска управа за социјалну и дечју заштиту Града Новог Сада помаже и подржава пружање услуге кроз Програм унапређења социјалне заштите. Током ових година имали смо више гостовања у ШОСО „Милан Петровић”, у удружењима родитеља који имају децу са сметњама у развоју, а користимо и сваку прилику да медијски промовишемо све облике заштите деце без адекватног родитељског старања. Како би добили неопходне информације, биолошки родитељи који брину о детету са сметњама у развоју увек могу да се јаве нама или меснонадлежном Центру за социјални рад, који иначе процењује и доноси одлуку о праву на ову услугу. Свакако и кандидати за хранитељство увек могу да контактирају с нама како би проверили своју мотивацију за бављење хранитељством и сазнали шта се тачно очекује од њих, као наших партнера у бризи о деци. Они, након процене, најпре пролазе обуку у нашој установи, а касније, када почну да пружају услугу, наши стручни радници су им свакодневна подршка – додаје.
Како би истрајали у свом послу, али и обезбедили најадекватније могуће одрастање, посебну пажњу и додатне едукације ЦПСУ НС обезбеђује специјализованим хранитељима, који брину о деци са израженим здравственим тешкоћама и сметњама у развоју која из неког разлога, одређени период, не могу да живе са својим родитељима. За такве малишане много је теже пронаћи домаћинства која би се прихватила ове важне улоге, јер адекватну подршку у локалном срединама, посебно мањим, сеоским, нема ни биолошка породица, каже Ивана Копривица.
– Мислим да би се ситуација променила и у мањим срединама када би постојале локалне услуге социјалне заштите као што су, на пример, услуга дневног боравка за децу са сметњама у развоју и личног пратиоца за децу која похађају школу, те када би општине имале могућност да обезбеде подршку каква се добија третманима код логопеда, дефектолога и свих других неопходних стручњака – напомиње.
У Јужнобачком округу, без Врбаса, Бечеја, Жабља и Титела, јер породице из ових општина ЦПСУ НС управо преузима у своју надлежност, тренутно је 113 деце која се налазе код специјализованих хранитеља. Па иако, у складу са Правилником о хранитељству, они пролазе обуку, у нашем систему недостају програми који би били намењени јачању хранитељских компетенција за бригу о деци са тежим здравственим и развојним тешкоћама.
Последњих година уочава се тенденција пада мотивације за бављење било којим видом хранитељства, па и специјализованог.
– Можемо рећи да друштво и даље није довољно сензибилисано, али постоје интензивни напори који су усмерени ка развоју услуга које би омогућиле да породица квалитетно брине о детету са сметњама, да родитељи имају коме да повере дете док раде или да могу да обезбеде предах у родитељству. Развојем услуга у локалним заједницама ствара се веома значајна мрежа подршке деци са сметњама у развоју и породицама које о њима брину. Без организоване друштвене бриге и помоћи, немогуће је очувати биолошку породицу и превенирати издвајање деце – закључује саговорница.
С. Милачић
