Сачекао нас је председник Удружења “Речни ракови” из Инђије Ненад Пешут, који се последње четири године бори за Дунав и његов опстанак, те док смо ходали између везаних пловних возила на доку, он нам прича да постоје сазнања о њиховом присуству код нас последњих двадесетак година. У Немачкој су, каже, детектовани још пре једног века, док он поседује листу од преко 90 места коју ажурира по информацијама аласа са воде, а претпоставка је да су намерно убачени.
- Инвазивни амерички рак (Faxonius limosus) иначе је физички јачи од наших аутохтоних речних ракова као што је Actacus actacus, притом им преносе и рачју кугу, те просто имамо еколошку катастрофу – каже Ненад Пешут. – Изловљавам их већ четири године и за све то време, још нисам наишао на наше врсте у води, осим на Биолошком факултету, те практично верујем да су истребљени.
Док нам је Ненад демонстрирао како они заиста изгледају вадећи кавез за лов из воде, објашњава нам да се брзо размножавају и развијају јер немају пуно природних непријатеља. Највише се хране рибљом икром и сада им је баш период размножавања, како би млади били спремни на време.
- Људи су мишљења да ракови у води иницирају њену чистоћу, а по мом досадашњем искуству, ови инвазивни могу да живе у изузетно неквалитетној води и у блатњавим барама – прича наш саговорник. - Константно су на дну и воле да копају рупе подижући седимент и мењају му структуру, те имају негативан утицај и на сам квалитет воде. Годишње сигурно направе више од стотинак милиона евра штете само једући рибљу икру. Кечигу су истребили, с обзиром на то да је она риба дна и сигуран сам да су кечигама више наштетили ови ракови него рибокрадице.
Ти страни бескичмењаци су свих величина, јер се константно обнављају у рекама, а што се тиче старости, најдуже могу да живе између четри и шест година, открива Ненад. Он их иначе гаји у свом дому у акваријуму, како би могао што боље да проучи њихово понашање.
Сомови природни пречистачи
Једини природни чистач дна од инвазивних бескчмењака је сом, а то су Пешуту потврдили рибари на води. Када чисте рибу, пуни су им стомаци ракова са љуштуром и зато би се требала обратити пажња и на узгој сомова у сврху пречистача инвазивних ракова.
- Приметио сам да на сваких двадесетак дана ови ракови се пресвлаче попут змија и у том периоду су мекани као пудинг, па их и друге рибе могу јести – каже председник удружења „Речни ракови“ Ненад Пешут, набрајајући да се тада госте већи примерци шарана и смуђа.
- Донео сам кући великог уловљеног и док сам истраживао, наишао сам на информације да је највећи ухваћени такав рак 12 центиметара, а мој има 18, те њега чувам за научни пројекат – насмејано ће „раколовац“. - Леп је и велики, вероватно избаци 800 до 1.000 јајашаца, а штета од самог једног таквог примерка је и пар хиљада евра. Па кад срачунате да ту има сто тона ракова, проста је математика. Ми их хватамо кавезима специјализованим за ту намену и да будем искрен, оно што изловимо, бар 90 одсто скувамо и поједемо, јер су одлични за људску исхрану. Урађена је анализа меса са Институтом за прехрамбену технологију „Финс“ и испоставило се да нема штетних материја или тешкх метала који су присутни у дунавској риби, а поседује аминокиселине и друге компонентне погодне за исхрану. Неке примерке које изловимо дајемо факултетима и неким школама.
Код нас је каже проблем што не постоји никаква законска регулатива којом би се уредило решавање тог еколошког проблема, што је штета, јер би наша земља могла да има многе користи од тих врста. Чланови његовог Удружења имају дозволу за вађење и мониторинг инвазивних ракова, јер сарађују са институтима и факултетима, али држава нема уређен систем ловаца на ракове. У Немачкој је проблем решен једним делом тако што је уведено управо лиценцирање раколоваца: плате дозволу и споје лепо и корисно продајући даље ресторанима.
- Било би добро када би се и код нас сваки рибар могао бавити њиховим изловољавањем, а морамо покренути масивно хватање, прераду и продају, отворити нову грану привреде, када би држава уместо стотине милиона штете годишње профитирала бар за толико и не би ли спасили наше реке – тврди Пешут. - За то треба промена законске регулативе, како би се они уврстили у гастрономску понуду Србије или у туристичком смислу покренути фестивале ракова, по узору на Шведску, Данску или Америку. Доста се користе и у фармацији, а уз све то би се требало окренути и узгоју наших аутохтоних ракова и враћању у природна станишта из којих су истребљени.
Примећене још три инвазивне врсте рака које тек долазе код нас, а много су крупније и агресивније од америчког, те се нажалост, Дунаву не пише добро, забринуто нам каже наш саговорник, који наводи да сарађује са мађарским и аустријским институцијама које се баве заштитом Дунава, те му шаљу извештаје који поткрепљују ту чињеницу. У Мађарској су већ регистроване, а код нас, каже, минијатурни јастози се могу очекивати за око три године у Дунаву.
Ивана Бакмаз
