Гробља На Чератском и Магарчевом брегу представљају праву историјску читанку - обиље материјала за неког попут Исидоре Секулић и дело слично њеној „Хроници паланачког гробља”. Не треба занемарити ни чињеницу да су смештена на узвишењима с којих се пружа леп поглед на остатак Карловаца и околину, као аргумент више за разматрање идеје да пострану и туристичка дестинација.
Иако се у прошлости помињу и друга гробља, која су временом изгубила ту функцију и нестала, ова два, укључујући и треће католичко на Доки, од 18. века памте ко је живео у Сремским Карловцима, али и ко је из других крајева из одређених разлога ту нашао вечно почивалиште. Барем би тако требало да буде. Судећи по томе како пропадају и нестају поједини споменици, с правом се може поставити питање колико су Карловци до сада остали без података о томе ко је све сахрањен на њима, будући да катастар гробних места и попис не постоје.
Према ономе што је још доступно оку посматрача, осим црквених великодостојника, који су у Карловцима сахрањивани у криптама цркава, и краљевских глава, које овде нису нашла места, на њима је вечни починак нашла читава плејада знајачних личности из света културе, историје, политике, медицине, преко племића до обичних грађана и сиротиње.
Док се за племиће Замфировиће из 18. века не зна где почивају, баронска породица Рајачић сахрањена је у велелепној гробници на централном делу Чератског гробља. Да је реч о племенитим и богатим житељима Карловаца да се закључити по гробници, као што о томе сведочи и њихова резиденција, палата Илион, названа по световном имену патријарха Јосифа Рајачића који је добио баронску титулу од цара Франца Јозефа Првог. За разлику од њега који је сахрањен у Саборној цркви, остали чланови породице почивају на Черату. Недалеко од њих је и један руски барон, само што је његово гробно место обележено скромним дрвеним крстом. Реч је о барону Николају Јегоровичу Врангелу, оцу чувеног генерала Петра Н. Врангела, а ту су и други представници „белих” Руса, колоније која се у Карловцима настанила након Октобарске револуције.
Знамење Чератског гробља јесте Николићева капела, којој је печат у уметничком смислу дао Урош Предић осликавши иконостас. На њему је Предић представио чланове породице који заједно са чувеним српским архитектом почивају у Карловцима, где се он доселио када је добио први задатак -да пројектује и изгради Патријаршијски двор.
На Чератском гробљу сахрањено је од 18. века до данас више 80 свешеника и монаха. Међу њима су Димитрије Руварац, познати карловачки хроничар Василије Константиновић, Платон Телечки, Иван Маширевић... Велики је и број лекара, као што је др Милош Богдановић, рођени брат патријарха Лукијана Богдановића, Алекасндар Терзин, Светислав Симоновић, Јосиф Симеоновић Чокић, Коста и Душица Поповић... Ту је др Ђура Штрасер. Ђурицу , како су га Карловчани звали, још увек многи памте. Био је човек ведрог духа и аутор духовитих стихова. Припадник је чувене карловчаке породице немачког порекла, која је дала четири генерација апотекара. Највећи део фамилије почива на католичком делу гробља на Магарчевом брегу. Изузетак су др Ђура и његов рођак Павле Штрасер, који је прекинуо породичну традицију не изабравши фармацију већ историју као животни позив, и који је прешао у православље.
Овде вечни сан снивају познати професори Карловачке гимназије -хроничарка Теодора Петровић Мајица и њен супруг Коста Петровић, оснивач карловачког музеја, књижевник и покретач чосописа „Бранково коло” Павле Марковић Адамов, сликар Милан Керац, академик Славко Гавриловић. Почивају ту и представници познатих карловачких виноградарских породица, попут Петра Костића, винара и трговца вином који је први извезао бермет у Америку, Цинцара Марка Бурне, Авакумовића...Место себи на овом гробљу осигурао је доселивши се у Карловце пред крај живота и знаменити савремени српски песник Душко Трифуновић, коме је на супротном, Магарчевом брегу, у оквиру комплекса видиковца подигнут споменик.
Својим епитафом „Несретан у браку, спомен диго сам себи за живота” на овом гробљу издваја се споменик извесног Саве Рајковића. На гробљу на Магарчевом брегу, које у Карловцима зову и Доње, пошто се налази у Доњем крају, покопани су чланови многобројних тамошњих породица - Живановићи, на челу са професором Јованом Живановићем, родоначелником пчеларства код Срба, чији потомци су желећи да сачувају његову књижевну и пчеларску оставштину основали пре пола века јединствен музеј пчеларства, Апатовићи, Јовановићи, Коларовићи, Поповићи Смотрини, Радуловачки... На падини овог брега сместио се и оснивач Карловачке гимназије, који није жалио пара за тај племенити и историјски потез, Димитрије Анасатасијевић Сабов. Слова с његове надгробне плоче све су теже читљива и тешко је одгонетнути ко на том месту почива. Сва срећа те професор историје у Карловачкој гимназији Дејан Ђурђев сваку генерацију ђака доведе на његов гроб, исприча нешто о њему и заједно почупају коров, јер да није њих, то нико не би имао да учини.
На овом гробљу лежи и један министар. У питању је Стеван Ћирић, из породице која је подарила и епископа Иринеја Ћирића. Стеван је био министар просвете и председник Народне скупштине Краљевине Југославије. Ту су и политичар др Ђорђе Красојевић, писац Теофило Димић...
Нису позната као највеће париско гробље Пер Лашез, које годишње посети 3,5 милиона људи, нити уврштена у туристичке брошуре као што је то случај са старим јеврејским гробљем у прашкој четврти Јозефов, али гробља у Сремским Карловцима на Чератском и Магарчевом брегу, без претеривања заслужују и једно и друго. Мање по архитектонској и уметничкој вредности споменика, али много више по томе ко је све сахрањен под њима.
У православном делу овог гробља почива и једна витез Малтешког реда - Емил Кренајз, родом Петроварадинац, који је досегао до места директора Дунавског паробродског друштва и који је у Карловцима након пензионисања и живота у Бечу и Београду пронашао мир. Бавио се сликарством у позним годинама,а пријатељство са породицом Кончар-Ђурђевић осигурало му је место у њиховој гробници. У католичком делу гробља сахрањен је јавни бележник др Јурај Рашкај, рођени брат хрватске сликарке Славе Рађкар. Он и његова супруга Александа Шанда Рашкај представници су крема карловачког друштва између два светска рата. Од уметника на Магарчевом брегу требало би да је сахрањен и Јаков Орфелин, први академски сликар код Срба, који је осликао са Теодором Крачуном иконостас Саброне карловачке цркве. Где, то више нико не зна. Чак и добар познавалац локалне историје др Жарко Димић, који је у више наврата покушавао да иницира попис споменика да се трагови битисања појединих људи у овом знаменитом месту не би заувек затрли.
Зорица Милосављевић
