– Када сам имала седам година, кренула сам у лов са татом који је страствени ловац, па сам се даље усмерила у том правцу – прича за „Дневник” Раденка, специјалиста за ловство. Најпре је била ловочувар, потом постала управник ловишта целе општине Сечањ. – Мој посао је очување природе, гајење дивљачи, праћење станишта, бонитет и чување ловишта. Ситуација на терену је прелепа, имамо много јеленa и фазанa, срне су у дефициту, али имамо велики број предатора које покушавамо да истребимо, тако да радимо на побољшању и очувању дивљачи.
Шеровићева није једина жена у Србији која се професионално бави ловством, али припада мањини која, чини се, (више) не мора да се бори за једнакост у „мушком свету” будући да увелико јесу прихваћене, поштоване и цењене.
– Што се тиче мог дела посла, не видим никакве разлике између мушкарца и жене. Овде смо сви заједно, пре свега смо пријатељи, заједно радимо, дружимо се. Код нас важи парола „сви за једног, један за све“ – каже Раденка, истичући да су ловци велика породица у којој нема команданата, већ се ослањају на добар договор који кућу гради.
Међутим, да би се неко бавио лов(ств)ом, пре свега мора да га воли.
– Мени је одувек била жеља да будем с овим људима, волим и њих и ову околину – наглашава наша саговорница. – Када сам у ловишту, с пушком, адреналин јако расте, за мене је то прелеп осећај. Сви треба да знају да животиња не напада човека, већ бежи од њега. А како ће се ко осећати и понашати у лову зависи од особе и тога каквог је темперамента. Истина, мушкарци су спретнији и више искуства имају јер више времена проводе на терену, па више и улове, али ни ми жене не заостајемо много.
Премда се често може чути да је лов веома скуп спорт, управница ловишта истиче да за сваки спорт треба да се издвоји одређена свота новца, али када се нешто воли и жели – то нема цену!
Л. Радловачки
