То, практично, значи да данас скоро све државе формирају своје пензијске системе тежећи да остваре оба ова циља.
У Србији се финансирање пензијског и инвалидског осигурања, односно обавезно социјално осигурање, заснива на систему Паy ас yоу го, тј. на систему покривања расхода за пензије текућим приходима од доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, односно на принципима међугенерацијске солидарности.
Старије особе, упркос неким стереотипима, представљају огроман друштвено-економски ресурс, који ће наставити да расте. Иако старост представља уобичајено стање и процес, због демографских разлога које смо навели, старење је одавно изашло из сфере приватног. Свака држава, истовремено, мора да улаже и у младе, јер ће њихов економски просперитет омогућити заједници да подржи оне који зависе од туђе помоћи. Погрешно је, међутим, стварати слику о старијима као о некоме ко представља трошак, у смислу већих издатака за здравствену заштиту и пензију, већ као о ономе ко даје позитиван допринос активног и продуктивног члана заједнице. Стога, у најкраћем, међугенерацијска солидарност значи међусобну подршку и сарадњу различитих генерација у стварању друштва у коме људи свих година имају одређену улогу, као и то да је, поред финансијске подршке, још значајнији међусобни суживот, толеранција и разумевање.
Влада Републике Србије је својом одлуком да 2017. прогласи годином међугенерацијске солидарности скренула пажњу на овај проблем, као и на то да нам је потребна међугенерацијска једнакост и равноправност и међугенерацијска праведност да би се боље искористио међугенерацијски капитал, односно да би се кроз пренос знања између генерација сачувале драгоцене вештине и искуства.
У том духу, Фонд ПИО је, у претходном периоду, реализовао бројне активности посвећене овој теми и учествовао на свим скуповима, округлим столовима и манифестацијама које су имале за циљ веће усмеравање пажње на проблеме и потребе старијих, као и на развијање разумевања и толеранције међу генерацијама. Фонд је спровео озбиљна истраживања о перцепцији међугенерацијске солидарности, како међу старијом и млађом популацијом, тако и међу доносиоцима одлука, а закључци изведени кроз компаративне анализе предочени су и јавности и министарствима, с циљем да се поставе што стабилнији системски темељи бољег разумевања и узајамне подршке међу генерацијама.
Просечни животни век
И Србија се данас, као и већина европских земаља, суочава са променом структуре становништва изазваном продужењем животног века и ниском стопом наталитета, с просечном старошћу од 43,2 године и са 20,2 одсто старијих од 65 година налазимо се у стадијуму дубоке демографске старости и међу „најстаријим“ државама у Европи.
Просечан животни век у Републици Србији износи 73,2 године код мушкараца и 78,1 годину код жена, а према пројекцијама статистичара, 2041. године скоро сваки четврти становник биће старији од 65 година. Готово две трећине старијих особа (64,4 одсто) живи без млађих укућана, а док млади лакше и брже мигрирају у области са већим привредним растом и социјалним развојем, старији најчешће остају у руралним срединама, које се не развијају, што их додатно лишава традиционалних породичних структура подршке и помоћи.
Све набројано значи да је и последњи тренутак да се посвети пажња неговању избалансираних међугенерацијских односа, који се заснивају на обостраном поштовању.
Достојанствено старење
Људи данас живе дуже у бољем здрављу, остају дуже активни, што је једно од највећих цивилизацијских достигнућа, али и једна од највећих друштвених трансформација.
Социјална укљученост старијих подразумева достојанствено старење, које је повезано и са финансијском сигурношћу у старости.
Социјална укљученост обухвата могућност једнаког приступа старијих услугама социјалне и здравствене заштите, али и прилагођавање тржишта рада постојећим демографским трендовима и карактеристикама старијих особа.
Социјална укљученост подразумева и једнаку заштићеност старијих од било каквих облика дискриминације, злостављања и насиља, укључујући занемаривање од стране породице, професионалаца и друштва. За социјалну укљученост је, на првом месту, пресудан приступ информацијама: тачним, правовременим и путем канала који су старијима приступачни (радио, телевизија, штампа, интернет).
Социјална укљученост старијих је и постојање једнаких могућности да учествују у културном и јавном животу друштва и могућност да своје слободно време проводе онако како они желе, уз одабране хобије и коришћење јавних простора, без предрасуда и стереотипа да старијима није место на стази за трчање, базену или у кафеу.
Фонд ПИО са великим еланом и задовољством подржава ове активности, које доприносе социјалном укључивању старијих, верујући да је за успон заједнице кључно развијати разумевање, сарадњу и толеранцију.
Подршка старијим људима, њиховим породицама и неговатељима важан је део свеобухватног одговора земаља на пандемију. Старији и иначе често зависе од подршке
породице и заједнице у одржавању свакодневне рутине, редовних оброка, здравствене заштите, али и социјалне кохезије, а пандемија коронавируса многима је само појачала већ постојеће бриге.
У овом нимало лаком времену млади активисти и волонтери донели су нову енергију и идеје, солидарност и емпатију и пробудили оптимизам.
У периоду изолације и карантина, старијима је више него икад био потребан сигуран приступ намирницама, лековима, новцу, социјалној заштити. Ментално здравље током анксиозних времена такође је важно питање, као и проналажење начина да старији остану друштвено повезани, пошто многи немају приступ интернету и дигиталним платформама.
У овом јединственом изазову млади су се показали као врло конкретни и врло креативни у исказивању међугенерацијске солидарности. Од набавке намирница, лекова, организовања помоћи, до спремања и допремања оброка. Да физичко удаљавање не мора да буде социјална изолација, многи су доказивали редовним позивима, слањем подсетника на редовно узимање лекове, спремношћу да их повежу са пријатељима, па чак и остављањем белешки на вратима – да знају да неко мисли на њих.
У њихов задатак је често спадало и ширење тачних информација да би старији имали јасне поруке о томе како да током пандемије остану физички и ментално здрави, али и подешавање контаката за хитне случајеве и брзо бирање. Многи су, појединачно или организовано, одвајали време да помогну да њихови (или неки непознати) старији постану бољи у технологији – да постану дигитално повезани, укључени, сврсисходни. Неки су подстицали пријатеље и ширу породицу да својим сениорима телефонирају, пишу поруке или шаљу писма подршке.
Неке заједнице су отишле и даље и оформиле креативне волонтерске програме, попут линија пријатељства, где су могли да позову и старије особе које не познају, или формирањем онлајн група за подршку, као и тренинге за помоћ неговатељима.
Пандемија и даље траје, али већ сад би се могло рећи да је креативност одговора парирала јединственој природи кризе, те да су се људи (посебно млади) подсетили
универзалног значења солидарности. Као да је овај екстремни тренутак створио нове могућности унутар истих друштава, средина, породица и живи нада да ћемо ту великодушност знати да сачувамо и кад корона буде иза нас.
Е. Д. Н.
