Тада још као младић, са јаким сремачким карактером, запао је за око Мики Антићу са којим је радио филмове. На његову препоруку се запошљава у нашем “Дневнику” 1972. године и од тада до пензије сведочи о животу на новосадским улицама, олимпијадама, конгресима и њивама, укратко, где год га је пут навео.
Годинама је пратио изградњу града за потребе државних институција и створио непроцењив легат.
Имао је шест самосталних изложби, којима је бојио сећање на значајне догађаје, људе са маргине и природу.
За свој стваралачки рад на филму и у фотографији добио је Новембарску награду града Новог Сада.
