Милутин Миланковић посматра нас са новчанице од 2.000 динара, а његово благо лице као да нам опрашта немар према њему. Један од највећих српских научника био је много цењенији у свету, а протоком времена које је управо он математички тачно предвиђао и ми сагледавамо његову величину. „Један од разлога зашто смо основали Удружење 'Милутин Миланковић' пре 12 година и почели афирмацију његовог дела је то што је био запостављен и заборављен у Србији. У свету је признат, међутим, у Србији из неких разлога, не знамо којих, управо то и истражујемо, није био довољно познат“, наглашава проф. др Марко Иветић, председник Удружења.
Како време тече, његова заоставштина је све актуелнија. Недавно је добио и споменик у Беогреаду недалеко изнад Трга Славија. И новчаница и споменик урађени су на иницијативу Удружења.
Професор Иветић додаје да се до реализације новчанице од 2.000 динара дошло веома брзо и уз разумевање Народне банке Србије, док се у случају споменика, борба водила преко десет година.
Међутим, Удружење сматра да ни то није довољно, јер је Милутин Миланковић један од великана српске науке који нема свој музеј. Његова документација је разбацана по местима на којима је живео и радио, по музејима, библиотекама и архивима.
„Иначе главна акција када смо покренули Удружење је била да прикупимо што више докумената о Милутину Миланковићу. С поносом морам да кажем да имамо преко 2.000 докумената, прикупљених, обрађених и дигитализованих. Имамо неколико стотина предмета из његовог личног живота, тако да већ имамо неку основу за Музеј. Недостаје нам још могућност да те податке отворимо за јавност“, додаје професор.
Милутина Миланковића НАСА сврстава међу 15 највећих умова науке који су изучавали планету Земљу. Аутор астрономске теорије климатских промена, којом је објаснио мистерију ледених доба и тиме указао на опасност човековог немара према природи, као да је био и пророк своје судбине.
„Нисам се бринуо о томе како се стичу паре, већ како се стичу знања“, написао је. Многе генерације наших ђака и студената прошле су кроз школовање не знајући ко је Миланковић.
„Он је, можда, и сам допринео томе што није био довољно признат у јавности. На срећу оставио је доста писаног материјала, а ми смо пак имали срећу, прикупљајући та документа, да откријемо сасвим новог Миланковића, који заслужује да буде бренд и да буде узор“, напомиње мр Славко Максимовић.
Највећи део заоставштине Милутина Миланковића се налази у Архиву САНУ, али се драгоцени списи налазе и у Архиву Србије, Архиву Матице српске у Новом Саду, Астрономској опсерваторији у Београду, па и у Железничком музеју.
Део архиве до које је Удружење дошло већ је приказано на дигиталном легату Милутина Миланковића, али ипак ограничено доступно, додаје Максимовић. Међутим, да би то било доступније и видљивије потребно је још много напора, што Удружење састављено од волонтера није у стању само да спроведе.
Миланковић је, када се оженио 1914, отишао у родни Даљ, где га је затекао Први светски рат. Аустрија је истакнуте српске интелектуалце затворила у логоре и Миланковић је завршио на граници између Мађарске и Аустрије.
„Дошао је до Нежидера који је био централни логор за српску интелигенцију у Аустро-угарској монархији. Поред њега је био и Марко Мурат, патријарх Гаврило Дожић и многи други“, наводи професор Иветић.
Бечка научна јавност, међутим, подигла је глас, интервенисао је и председник мађарске владе и Миланковић је пребачен у Будимпешту, где је изнајмио стан, захваљујући богатој супрузи и могао је слободно да живи.
Мађарска академија наука и Метеоролошки институт су му омогућили да ради код њих и то су можда било његових најплоднијих пет година рада, сматра професор Иветић.
У Мађарској академији налази се оригинални рукопис његове књиге Математичка теорија топлотних појава изазаваних Сунчевим зрачењем , у којој је први пут објавио своју чувену теорију о климатским променама и којом је стекао светску славу.
