Петнаестак њих у уторак се срело најпре код Спомен дома Овчара, а потом су о свему, суочавајући се с ратном прошлошћу, разговарали у Вуковару. Пројекат реализују Центар за развој демократског друштва „Еурополис” из Новог Сада, Центар за мир, ненасиље и људска права из Осијека и Центар за подршку и развој цивилног друштва „Делфин” из Пакраца.
Замисао ове студијске посете био је да се надовеже на претходно одржане фокус групе у Осијеку и Новом Саду. Идеја је била да разговарамо о истим темама, али након што учесници прођу кроз искуство директног сусрета с правим местом страдања, објашњава координатор пројекта Огњен Гогић.
Током посете Овчари, додао је, учесници су имали да прилике да виде лица жртава, сазнају више о околностима њиховог страдања, као и истражним поступцима кроз које су чињенице о свему томе утврђене.
Наша жеља као пројектног тима била је да видимо на који начин би се ставови учесника разликовали у односу на оне изнете на фокус групи у светлу таквог искуства, поручио је Гогић.
На место страдања махом хрватских цивила крајем 1991. године, млади су имали прилику да виде лица људи који су на километар одатле убијени и закопани у јаму, чују приче о страдалима, суоче се с истином о којој се навелико прича у Хрватској, док се у Србији скоро и не спомиње. Посета је изазвала снажне емпатичне реакције код свих, небитно с које стране Дунава живе, а сви су се и сложили да би откривање чињеница био једини начин да се на сва та ратна дешавња стави тачка и с миром настави даље.
Верујем да егзекуција труднице на Овчари никога не може оставити равнодушним, сматра млади мастер историчар из Суботице Владимир Нимчевић.
Правница Веселинка Кастратовић, задужена за мониторинг суђења за ратне злочине, дочекала је младе из Србије и Хрватске и упутила их у детаље неких догађања током ратова деведесетих. Као тада млада особа добила је оружје у груди, што је променило њене планове и идеје, те се свега тога нерадо присећа, али је одлучила да „последњи пут прича о Овчари”.
У процесима суочавања с прошлошћу изузетно је важно дати људима објективан приступ, да нема пристрасти ни с једне стране, наводи Кастратовић.
Како је додала, водила се мишљу да се ово више не понови, да се превенише, да се људима пружи шанса да сами сагледају и количину злочина и зла, и да разумеју и жртву.
Олако прелазимо пркео жртве и онога шта је све пропатила. Треба дати време локалном становништву, време одмора и суочавања с тиме шта се на локалном подручју догађа, поручила је.
Слободно могу да кажем, додао је, да су споменути скупови уродили плодом, односно да су окупили људе који желе упостављање другачијих, односно бољих односа између Србије и Хрватске, ради решавања и даље отворених питања која се тичу ратних жртава.
Како би се превазишла ратна прошлост најважнија је едукација, мишљење је Наталије Хавелке из Центра за мир Осијек. Иако у образовном курикулуму Републике Хрватске стоји да сви основношколци морају да посете Спомен дом Овчара, што је добра ствар, негативан утицај постижу транспаренти који се налазе у официјалној сувенирници у том меморијалном амбару.
Била сам фрапирана када сам дошла у Меморијални центар и у сувенирници виђела мајице и реквизите са натписима ХОС (Хрватске одбрамбене снаге), а било је и „За Дом спремни”, разочарана је Хавелка и додала да ће писати Влади РХ, будући да је тај центар основала држава, истичући да то није наратив који ће помоћи помирењу.
Текст и фото: Л. Радловачки
