У државним домовима за старе има око 9.000 лежајева, док у приватном власништву има још око 4.500. Попуњеност капацитета у државним домовима за старе је 90 одсто, док је попуњеност приватних капацитета 71 одсто.
Но, и поред тога држава тренутно на својој евиденцији има 509 корисника који чекају да буду примљени у неки од државних домова. Бивши министар за рад, запошљавање, борачку и социјалну политику Александар Вулин истиче да је за Србију неприхватљиво да толико старих чека да буде примљено у неки од државних домова за старе и да се размишља о изједначавању приватних и државних домова за старе како би сви стари који за то имају потребу добили место.
- Министарство за рад је обезбедило новац и одговајуће законске предуслове, па и пре промене Закона о социјалној заштити, а циљ је да се у потпуности изједначе могућности државних и приватних домова да да учествују на тржишту и заједно конкуришу за све оне кориснике који желе да буду смештени и за које држава плаћа . Сматрамо да ниједан наш суграђанин не сме да буде без дома и смештаја – објаснио је Вулин.
Неспорно је да 40 државних домова за старе имају велики капацитет, али проблем је у томе што они нису равномерно распоређени, па тако постоје делови Србије у којима они не постоје , а потребе за њима су велике . У тим срединама стари људи немају где да буду смештени, па се управо због тога и догађа да их њихови најближи смештају у илегалне и нерегистроване домове за старе у којима често страдају или имају неодговарајућу негу и пажњу.
Изједначавајући приватне и државе домове, по мишљењу Вулина, омогућило би се приватном капиталу да отвори дом, конкурише за средства и легално ради и на прави начин води рачуна о старијим грађанима. Другим речима изједначавање би се остварило по истом принципу по којем су у неким градовима већ изједначени државни и приватни вртићи, а то би значило да држава за смештај старих дотира приватним домовима за старе, али и да уједно контролише како се према њима опходе.
Оно што мучи многе старе и немоћне пензионере који су сами и немају ближих сродника који би се о њима старали, јесте чињеница да многи од њих једноставно немају довољно новца за смештај било у државни било у приватни дом за старе. Наиме, месечна примања доброг дела пензионера су далеко испод цене смештаја и у државне домове за старе, а поготово у приватне који су по правилу скупљи. Према статистичким подацима Фонда ПИО за април ове године до 10.000 месечно прима 131.683 пензионера. Између 10.000 и 15.000 динара прима њих 369.053, затим између 15.000 и 20.000 динара њих 250.441.
Чак 253.839 пензионера месечно има примања између 20.000 и 25.000, а између 25.000 и 28.000 још њих 138.317 корисника. Они са својим месечним примањима тешко да могу да плате смештај у било који државни дом за старе, па им је потребна помоћ државе која би на себе преузела да плати разлику између њихових месечних примања и цене смештаја.
Вулин очекује да ће 509 корисника који тренутно чекају место у државном дому до краја године наћи смештај додајући да је још важније да у будућности не постоје листе чекања за старе. Држава ће, како је нагласио, под једнаким условима моћи да упућује старе и у приватне и у државне домове.
- То је велика промена и после овог социјална заштита може да каже да је значајно напредовала и променила однос према кориснику и његовој породици. Затим, на овај начин би стари добили прилику да остану у својој средини чак и ако у њој нема државног домова за старе –рекао је Вулин. - Дакле, ако нема државног дома за старе биће приватни. Држава у складу са законом учествује у финансирању тамо где треба.
Када заживи изједначавање приватних и државних домова за старе нико више неће имати оправдање да остареле и немоћне људе даје илегалним домовима, често смештене у подруме и без здравствене неге. Деца или родбина добиће могућност да старе оставе у џавном или приватном дому који има дозволу за рад и у којем се испуњавају сви прописани услови. Значиће то уједно да више нико нема ниједно оправдање, ни економско ни морално, да оставља старе у илегалне домове.
Љубинка Малешевић
