Према речима Надежде Сатарић из удружења „Амитy”, општи закључак је да су старије жене занемарене у друштву, па чак и у најближој фамилији: 80 одсто каже да њихова улога није довољно препозната, као ни доприноси, а преко половине осећа се вишеструко дискриминисано, нарочито ако су удовице, живе саме или на селу, односно имају инвалидитет. Пандемија је утицала да оптерећење у кући буде још веће, као и ризици од насиља, што су показали извештаји центара за социјални рад.
– Испоставило се да је њихов положај лошији не само у поређењу са мушкарцима истих година, већ и у поређењу са женама и мушкарцима из осталих старосних група, а потребе и проблеме које имају нема ко да чује и одговори на њих – напомиње Надежда Сатарић. – То што старија жена помаже да се школују унуци и чува их, спрема стан снахама, ћеркама, синовима, што на викендици обрађује башту и припрема зимницу, што је неформални неговатељ болесним одраслим члановима породице, рецимо детету са инвалидитетом или свекрви од 90 година, то је њена подразумевана дужност, за коју јој нико не каже хвала. Док може да преноси некретнине и купује поклоне, све је добро, а када се исцрпе ресурси или се разболи, гледа се да што пре оде у установу за старе. Некада жене и саме преузимају улогу робиње у кући.
Традиционално подређен статус пресликава се и на локалну заједницу, где њихов волонтерски допринос такође није довољно вреднован, додаје саговорница, а на то се може надовезати и њихова политичка улога.
– Десет одсто старијих жена из репрезентативног узорка чланице су неке од партија, а седам одсто њих се учланило у последњих годину дана. Када смо их питали зашто, добили смо два јака разлога: да би подржале председника и да би се њихова деца односно унуци некако запослили. Само два одсто је рекло да су у странкама на позицијама где се нешто одлучује – каже Сатарићева, додајући да су исте те жене, као младе, у Савезу комуниста десет пута више партиципирале у одлучивању.
Отуда су, каже, конципирали две кључне препоруке, једну за локалне самоуправе, а другу за национални ниво.
– Наше је виђење ствари, а то су нам потврдили сви учесници скупова које смо имали, да се у квотама за мање заступљен пол треба одредити и квота за жене 65+, зато што чине 28 одсто гласачког тела. Рецимо у Скупштини АПВ, 43% су жене, али међу њима нема ниједне која има више од 65 година. Иста је ствар и на нивоу Скупштине Града Новог Сада. Сматрамо како је веома важно да тамо где се доносе одлуке које се и њих тичу имају своју представницу. Реч је о женама бум генерације, које имају своје професионалне каријере, које су школоване и које и те како могу још да допринесу заједници. Друга је препорука за локалне самоуправе да, попут Канцеларије за младе, оснују и Канцеларију за старе, где би били представници свих генерација, јер ће на тај начин више допринети креирању политика које се њих тичу.
Како каже Надежда Сатарић, у месним заједницама преовлађују мушкарци, због чега су одлуке које се доносе на локалном нивоу знатно другачије него што би биле да постоји „женско око” за проблеме.
– Недавно је у Србији рађено истраживање које се тиче безбедности у јавном простору. На питање чега се највише плаше, жене су одговориле „да не будем силована”, а мушкарци „да ми не обију ауто”. Када се о безбедносној ситуацији расправља на нивоу локалне самоуправе, мушкарцима неће пасти на памет да предложе боље осветљење на улицама и у парковима. Данас готово свако село има спортске терене, али не и обданиште. Притом не мислим да нешто неће да ураде за жене, него да имају другачију визуру. Да се у месним заједницама питају жене, било млађе или старије, чуло би се да треба архитектонски прилагодити улазе у зградама или тротоаре, јер чешће гурају дечја колица, или да аутобуским стајалиштима недостају клупе и надстрешнице, будући да чешће него мушкарци користе јавни превоз – додаје.
Како би представили резултате истраживања, информисали старије жене о њиховим правима, те их оснажили да се кандидују на изборима свих нивоа, „Амитy” и „ФемПлатз” у континуитету одржавају скупове са представницима Удружења пензионера, где 95 одсто председника чине мушкарци. Исто тако су у контакту са младима, које би такође требало сензибилисати.
– Међу пензионерима је прва реакција била традиционална: „Па жени је место у кући”, а потом су неке чланице рекле: „Ја бих и ишла тамо да се борим, али не могу да се лактам”, што значи да чекају док их неко не кандидује, погура – објашњава Сатарићева њихову окренутост општем добру, а не власти. – Средњошколцима су прве асоцијације на старије жене: излапелост, сенилност, немоћ, а на питање треба ли да буду на местима одлучивања, једногласно су рекли „не”. Разговарали смо и са студентима Филозофског факултета, одсек Социјални рад, који би требало да су више сензибилисани, међутим, и они су препуни предрасуда, па тако, рецимо, међу старије убрајају жене већ од 50. године. Демографски смо стара земља, међу првих десет у Европи, те сматрам да у њој мора бити места за све генерације.
Слађана Милачић
