Овај спор траје деценијама, а ових дана поново је актуелизован јер је ЈП „Србијашуме” решило да као управљач уђе у посед како би обавили бележење. Мештани са друге стране поручују да неће дозволити улазак, јер тврде да је то њихов приватан посед и да ће свим средствима бранити своју имовину.
Према речима Радосава Лековића спорну шуму користили су још њихови прадедови, али да је осамдесетих година прошлог века без њиховог знања, шума одузета и уписана у власништво државе.
- До тада нама нико није спорио власништво, секли смо дрва, грање и грађу за све што нам је било потребно. А онда је 1985. године неко без нашег знања и одобрења одлучио да нам се шума одузме. У питању је нешто више од 164 хектара, ми смо се још 50 - их година изделили и тада је урађено авионско снимање и тачно се зна шта је чије, ми те папире са том скицом имамо”, тврди Радосав за РИНУ.
Мештани су покуцали на многа врата и питали за помоћ, али узалуд.
Он истиче да су њихови преци спорну шуму купили од аге у време када су се Турци повлачили из ових крајева.
- Сви ми знамо да су за ту куповину од аге постојале тапије, али су оне нажалост изгореле у пожару, а ми смо прост свет и не знамо где и коме да се обратимо за те преписе. Ми то сами да решимо не можемо, шумска управа нам поручује да их тужимо, а ми опет њима поручујемо да туже они нас ако сматрају да су у праву, ми знамо да је то наше”, каже Радосав и додаје да су због овог проблема били принуђени да се обрате и председнику Србије Александру Вучићу.
- Одговор је стигао из његовог кабинета, да учешће у свему преузме општина Нова Варош. Пошто ту помака није било, писали смо мејлове свим институцијама, почев од Србија шума, до министарства пољопривреде и министарства за бригу о селу, па чак и надлежној полицијској управи. Они су нам рекли да се не мешају у рад других ресора и министарстава, а из Србија шума кажу да је то државна шума. Како и од кад нико ништа не каже. Хоћемо да знамо или је њино или је наше, али да неко поштен и непристрасан сву документацију истражи и да нам каже по ком основу је та шума нама одузета”, поручује Милан Лековић.
Мештани постављају питање како је могуће да неко седне за сто у канцеларији и одлучи о туђој имовини, а да за то нико од њих не буде обавештен.
- Цела шума је окружена приватним поседима и не разумемо како они мисле да овде уђу, једино да се спусте из авиона”.
Милорад Лековић тврди да су у време формирања Златарског језера имали идентичну ситуацију са парцелама које су данас под вештачким језером, али да тада власништво није довођено у питање и да су им тада Дринско - лимске електране све исплатиле.
- До осамдесетих година ми смо несметано добијали дознаке да можемо да сечемо грађу или шта год да нам је потребно у тој шуми, јер је све било уведено у катастар, тачно испарцелисано - наглашава Милорад.
Уместо имена власника у скицвама уписани само бројеви катастарских парцела.
Међутим, оно што он види као могући проблем јесте то што тадашњи службеник из неког разлога у скице није увео имена власника, већ само бројеве катастарских парцела.
- То се наводи у документу о превођењу држави као једна од ставки и то да је ’због аљкавости службеника власништво непознато’. Да нас је тада неко позвао, било кога од нас, то би било решено. Наши преци су били неуки и пре свега веровали су да је закон изнад свега и да се тако нешто не може догодити, али је неко њихову наивност очигледно злоупотребио”, вели Милорад.
Томислав Лековић такође каже да су постојале тапије још од турског „вакта”, које су у изгореле у пожару, као и да постоје и преписи који то доказују.
- Неко нам је казао да преписи постоје у Скопљу, али ко од нас зна како и где да тражи, потребан је и преводилац, где ми њега да нађемо, а сигуран сам када би ушли у досијее шумске управе из шездесетих и седамдесетих година прошлог века, да би пронашли доказе, да је на основу власништва иста та управа нама издавала дознаке и то сваком појединачном домаћинству. А онда без нашег знања то одузму и само нам пошаљу одлуку”, тврди Томислав.
Он каже да је шумска управа деведесетих година покушала да уђе у шуму, али како тврди тада су били дочекани каменицама.
(РИНА)
