"Чињеница да сам нулти пацијент у Србији ми је променила, живот у том смислу, као и осталим људима у нашој земљи - сви смо ми схватили за време пандемије да је здравље највеће благо у животу и да болест може за трен ока да нам промени све”, каже Ђантар за Танјуг.
Таква популарност, истиче, никоме не треба.
Присећа се да је првих неколико недеља медијска пажња била окренута према њему, али да је он тада био у јако лошем стању, а да се са објављвањем његових личних података, медији нису обазирали на његова, нити људска права његове породице.
Ипак, као једино добро у свему томе, види то што је могао да подели искуство са другима, када је број оболелих почео нагло да расте.
„Надам се да сам им помогао у томе да треба да се јавимо лекарима и да се понасамо одговорно, да слусамо савете струке”, додао је он.
Прича да је његов сусрет са опаким вирусом кренуо са повишеном температуром, а толико је био малаксао, да није могао да устане из кревета.
„Како температура ни после три дана није спадала, првих дана марта на савет мог доброг пријатеља, др. Марка Мартиновића урадио сам лабораторијске анализе и отишао на преглед у једну приватну ординацију где су установили да имам упалу плућа и прописана ми је терапија антибиотицима. Међутим, пошто се моје стање није поправљало, за два дана сам опет отишао код пулмолога. Упала је прешла и на друго плућно крило и резултати анализе крви нису били добри”, прича Игор.
Након што су лекари посумњали да није реч само о упали плућа, са резултатима се јавио у Општу болницу у Суботици, где му је узет брис који је послат у „Торлак”, и одакле је следећег дана, 6. марта потрвђено да је заражен корона вирусом.
Тада је био лоше, 7. марта је био премештен у Нови Сад, у КЦ Војводине.
„Тамо су ме примиле у лечиле др Весна Туркулов, директорка Инфективне клинике и др Наташа Гоцић Перић, интерниста-кардиолог. Њима и медицинским сестрама сам веома захвалан на свему што су урадиле за мене”, истиче Игор.
Каже и да медицинско особље улаже надљудске напоре да помогне пацијентима.
„Захваљујући пожртвованости, стручности и бризи медицинског особља КЦВ, са директорком др Едитом Стокић, моје стање се полако побољшало, победио сам инфекцију, и после три недеље могао сам се вратити породици”, присећа се Игор.
Како каже, био је недавно на контроли, још увек има довољан број антитела, али истиче да ће се, чим буде потребно, свакако вакцинисати.
