Зачетника српске средњовековне књижевности, просветитеља, ктитора бројних манастира, одакле се ширила писменост међу народ, и ванредно образованог човека за то време изабрале су као заштитника још давне 1734. године, откад датира први писани траг о обележавању Савиндана, и то у Сремским Карловцима. Као школска слава, регулисан је законом 2. јануара 1840, за време владавине кнеза Михаила. Одлуку о томе донео је Совјет Књажевства Српског, на предлог лектора крагујевачког Лицеја Атанасија Николића. Дана 27. јануара утврђена је традиција додељивања награда и стипендија најбољим ђацима и студентима, одржаване су приредбе, светосавски балови и духовне академије.
За светковање овог празника било је и бурнијих времена од тренутних. Последња прослава у школама, забележена 1946, већ се разликовала од предратних, јер је током ње истакнут само световни значај Растка Немањића, те је изостало резање славског колача, а већ следеће године 27. јануар је био уобичајен наставни дан. После полувековне забране, какву је наметнуо комунистички режим, 1990. године Савиндан се враћа у институције образовања.
О утемељитељу наше духовности и просвећености и данас се распредају многе приче и легенде, које имају првенствено едукативни карактер, учећи нас шта су то љубав, мирење, праштање и знање. Доказе да његова харизма надилази границе српског простора можемо наћи и у чињеници да је босански краљ Твртко Први крунисан на његовом гробу, хрватски ствараоци исписивали су похвале Сави, а његове мошти у Милешеви походили су ходочасници различитих вера. Чак су и Муслимани око Призрена неко време славили успомену на овог свеца не радећи тог дана.
Будући да располажемо са веома мало података из епохе у којој је живео, Теодосијево сведочење, преточено у „Житије Светог Саве” настало с краја 13. века, драгоцен је увид у биографију несуђеног владара из немањићке лозе, који је са 17 година пронашао начин да „избегне видљиве лепоте овога света” и да „прионе Богу”. Тако каже да су велики жупан Стефан Немања и жена му Ана дуго жалили што не могу да добију трећег потомка, а онда се родио Растко. По свему напредно дете, са непуних 15 година добиће на управљање Хум, који се простирао од Дубровника до средњег тока Неретве. Међутим, свете књиге из који је „примао мудрост” навешће га да побегне на Свету гору и замонаши се, а како пише Теодосије, међу калуђерима са Атоса био је и један Рус, код којег се Растко распитивао о манастирском животу. Своју праву намеру млади Немањић није открио оцу, већ га је замолио за дозволу да лови, уз опаску да се не љуте у кући ако закасни, јер „онде има много јелена”. Није било тешко претпоставити куда се упутио Растко, те је жупан заповедио једном од својих војвода да са пратњом крене пут Свете горе и врати му сина. Када су га напокон нашли, младић схвата да једино „побожним и преварним” делом може избећи повратак, па замоли игумана за заповед да се припреми опроштајна гозба, која би их навела да помисле како се предомислио. Кад гости „заспаше у заборав”, Растко се заветова Господу, постриже косу, обуче ризу и замени крштено име црквеним – Сава. Војничку потеру замоли да родитељима понесу његове хаљине и „младосне власи” као доказ да је жив, као и писмо у којем је изразио наду да ће му се придружити. Овај чин коначно ће усмерити бивствовање великог српског духовника и свеца.
Видети га искључиво као духовног оца било би непотпуно. Његова ходочашћа, током којих је пропутовао већи део тадашњих српских, византијских и медитеранских земаља, имала су и дипломатски значај. Под Савиним утицајем стасава и српска средњовековна медицина: он оснива прве болнице у Студеници и Хиландару, пише прописе за њихово уређење и бори се против надрилекарства. По његовим упутствима осликавају се цркве, о чему сведочи натпис из 1209. на студеничкој куполи: „И мене работавшего помените Саву грешнаго”, а Савин утицај очит је такође у архитектури, дрворезу, обради племенитих метала, ткању и везу.
С. Милачић
