Осам дана председниковања сликара Петра Добровића

Мађарски град Печуј, одувек је био на ветрометини историјских збивања, у њему су уточиште налазили људи различитих наицја и култура, па није чудо што је пре пет година био европска културна престоница.

 Печуј је у био у жижи историјских збивања и када се у време Великог рата судбоносно распадала Аустро-Угарска монархија, и територија Бачке, Баната, Барање и Срема присаједињена Краљевини Србији, односно Краљевини Срба Хрвата и Словенаца, јер је у том бурном периоду, када су се цртале и утврђивале границе, за кратко, свега осам дана, био престоница тада формиране државне творевина Барањско-бајске српско-мађарске Република.

У време када су се светски моћници исцртали државне границе и ставили парафе на Тријанонски  мировни уговор, у две пограничне зоне на тлу Мађарске дошло је до озбиљних компликација, великих протеста, па и до оружаних сукоба, а у Печују је 14.августа 1921. године, на Сечењијевом тргу, проглашена Барањско-бајска српско-мађарска Република. За предсендника Извршног комитета те државне творевине, која је потрајала свега осам дана, изабран је сликар Петар Добровић (1890-1942), Србин из Печуја. Добровић је у време проглашења Републике боравио са пријатељима на Хвару. Тако проглашена република се ставила под протекторат Краљевине СХС, тражећи да се одложи повлачење српских трупа са те територије, међутим, од власти у Београду и великих сила није добила подршку, па је доживела крах 22.августа 1921. године.

Територију тада проглашене Барањско-бајске српско-мађарске Републике чинили су северни делови Барање и Бачке, који су после војног пораза Аустро-Угарске од октобра 1918. били под контролом војске Краљевине Србије и под административном управом војвођанских Срба , који су 25.новембра те године прогласили присаједињење ових подручја Краљевини Србији, формиравши аутономни регион Банат, Бачка и Барања, који је 1.децембра 1918. ушао у састав Краљевине СХС.

После пораза Мађарске Совјетске Републике на челу са Белом Куном у лето 1919. многи комунистички дисиденти су из Будипеште, бежећи од „белог терора“ Миклоша Хортија емигрирали у Барању, где им је уточиште пружио градоначелник Печуја Бела Линдер.Мировном конференцијом у Паризу северни делови Барање и Бачке додељени су Хортијевој Мађарској, па је ова одлука изазвала генерални штрајк и масовне демонстрације у Печују.

Ти протести су кулминирали народном скупштином на Сечењијевом тргу 14.августа 1921. године, на којој је пред 30.000 људи сликар Петар Добровић изабран за председника Извршног комитета новопроглашене републике, коју су чинили делови Барање у околини Печуја и северни делови Бачке око Баје. Међутим, Добровић и његови истомишљеници нису успели да добију међународно признање, па су после повлачења војске Краљевине СХС, која је штитила новопрокламовану републику, 22.августа Хортијеве снаге ушле у Печуј и окончале краткотрајно постојање ове српско-мађарске републике која је била кратког века. У Печуј је на озваничење слома републике лично дошао и адмирал и регент Мађарске Миклош Хорти, у историји запамћен и по томе што је увео Мађарску у рат на страни Хитлера у Другом светском рату. 

Територија Барањско-бајске српско-мађарске републике која је битисала свега осам дана од 14.до 21.августа 1921. године, још 1920. је по Тријанонском споразуму додељена Хортијевој Мађарској, а јужни делови Бачка и Барање Краљевини СХС, али војна и цивилна управа Краљевине СХС није се повукла из северне Барање и Бачке све до краја августа 1921. Иначе, већину становништва краткотрајне републике, коју је Миклош Хорти убрзо ставио под своју контролу, чинили су Мађари, а у њој су живели Срби, Хрвати, Шокци, Буњевци, Немци, Јевреји и припадници других националности. Мађарска војска је до краја августа успоставила контролу, а вође покрета и око 4.500 људи, плашећи се одмазде, од власти у Београду су тражили политички азил. Власти у Србији су им изишле у сусрет и дозволили насељавање на територију Краљевине СХС.

Када је Барањско-бајска српско-мађарска Република пала, њен председник сликар Петар Добровић је у одсуству осуђен на смрт, али се у Печуј и Мађарску више није враћао, него је живот наставио у Београду. Када је 1923. године на прослави 400.годишњице Мохачке битке  дошло до помирења две краљевине, Добровић није нигде спомињан, а никада му није укинута смртна казна.

Председник краткотрајне  Барањско-бајске републике сликар Петар Добровић, један је од водећих представника модернизма на простору сада већ бивше Југославије. Рођен је у имућној и образованој српској трговачкој породици од мајке Марије ирене Хајгл и оца Петра Добровића. Добровићи су у Мађарску дошли из Дарувара из Славоније, док су Хајглови Немци, поркелом из мађарске вароши Шиклош. Породица је имала четири сина, од којих је Патар био најстарији, први до њега брат Никола био је познати архитекта на тлу Србије и Југославије, док су млађа браћа Стеван и Ђорђе похађали војну кадетску школу у Печују у време када је ту питомац био и касније чувени писац Мирослав Крлежа, од када и датира познанство сликара и писца које је настављено касније на југословенском простору.

Петар Добровић је матурирао у печујској гимназији у којој су професори били из католичког реда цистерцита, а већ као гимназијалац доживео је многе непријатности. Четсо је нападан због своје српске националности, па га је тако 1903.године  професор Абел Бузаши у време убиства краља Александра Обреновића и његове супруге Драге назвао „српским убицом краљева“. По завршетку гимназије похађа скулпторски одсек Занатско-уметничке школе у Будимпешти, потом и Ликовну академији, где су му професори били Еден Бало и Тивадар Земплењи, а касније ће на његово сликарство утицати Карољ Ференци. Први пут је излагао 1911.године у Музеју лепе уметности у Будимпешти „Мучарњок“. Од те године од избијања првог светског рата боравио је у Паризу, где је између осталог упознао и чувеног вајара Ивана Мештровића.

Када сеу недељу 20.маја 1918. године у Печују побунио Шести пешадијски пук, оружаном сукобу се прикључио и темпераментни Петар Добровић, који је због тога доспео у затвор.
Жана Гвозденовић, кустоскиња Галерије „Петар Добровић“ у Београду, у каталогу за изложбену поставку ремек дела Добровића 2010-2011. године указује да „бурног темперамента и ангажованог, чак анархистичког духа, заинтересован за свет око себе, Добровић се 1918. године повезује са српским војницима и учествује у војној побуни Шестог пешадијског пука у Печују , против владиних војних снага.“

- Тада је ухапшен као цивил и одведен у затвор у Будимпешту. Међутим, када је Аустроугарска капитулирала и букнула мађарска Карољијева револуција „револуција хризантема“, Добровић је искористивши расуло власти, успео да се спаси из затвора и уз помоћ пријатеља дође у Нови Сад. У Новом Саду, гостопримство му је пружила угледна породица Хаџи, где упознаје младу Олгу Хаџи, која ће му после неколико година постати супруга и остати трајно одани чувар и документариста његовог опуса – указује Жана Гвозденовић.

По завршетку Великог рата 14.новембра 1918. српска војска је запосела ово подручје, а њен долазак у Печуј Добровић је дочекао са великим одушевљењем. Једно време је радио као преводилац нове власти и поборник идеје да се Печуј, Барања и Бачка у целини припоје Краљевини СХС. У време проглашене Барањско-бајске српско-мађарске Републике, као њен први човек, Добровић је 16.августа 1921. године у Београду био на челу делегације коју је у Београду примио премијер Никола Пашић. Пашић му је одмах саопштио да Краљевина СХС није заинтересована за очување новопрокламоване републике. Никада се више није враћао у родни Печуј и тада се настанио у Београду.

Добровић се „вратио“ у Печују пре пет година, када је та знаменита вароши била европска престоница културе. Тада му је уприличен помен поводом 120.година од рођења, одржан је једнодневни симпозијум о његовом стваралаштву, а приређена је и изложба слика с делима из Галерије Матице српске у Новом Саду, која у свом фундусу поседује 63 Добровићева дела и једним мање познатим делом из печујског Музеја „Јанус Панонијус“. 

Добровић се 1925. године венчао са Олгом Хаџи из Новог Сада са којом је имао сина Ђорђа. Двадесетих и тридесетих година прошлог века живео је и радио на релацији Београд-Париз, јендо време боравио у Холандији и Италији, а на Азурној обали слика са пријатељем Миланом Коњовићем. Умро је у време немачке окупације у Београду, током једне рације на Савиндан 1942. године, у лифту зграде у Улици краља Петра 36, где је становао. Сликарска заоставштина и документаицја о раду Петра Добровића чува се и Галерији „Петар Добровић“ у Београду. Галерија, чији је оснивач Град Београд, је отворена 1974. године, јер су сликарева супруга Олга Добровић и син Ђорђе Добровић, комплетну заоставштину поклонили Београду.    

Историчари уметности и критичари га сврставају међу најутицајније сликаре у српској историографији уметности 20.века, као  О томе сведочи документација коју је пасионирнао прикупљала његова супруга Олга, а коју је 1998. године објавила Галерија Матице српске у Новом Саду, као тротомну „Документацију о стваралаштву Петра Добровића“.  Она садржи неколико хиљада бибилографских јединица из доба у којем је стварао. Није био иоле значајнијег критичара српског сликарства који није писао о делу Петра Добровића. 

Милорад Митровић

 

EUR/RSD 117.5574
Најновије вести