Нови Сад је под окупацијом мађарских нациста, а цела тадашња Краљевина Југославија учествовала је у Другом светском рату.
И баш те 1942. године, неколико чланова Покрајинског комитета Комунистичке партије Југославије одлучује да битке не води само на фронту, већ и у медијском простору. На крају крајева, управо су медији били првобитно најважније оружје, пуко пропагандно, којим је нацистичка Немачка створила амбијент идеалан за ширење фашистичке идеологије и освајање света.
Наиме, војвођански омладинци под вођством организационог секретара Светозара Тозе Марковића, родом из Тараша крај тадашњег Петровграда, одлучују да уз пушке узму перо у руке, постављајући новинарску лествицу на ниво који је данас, на срећу ил’ нажалост, скоро немогуће достићи.
Свака кришом написана и кришом одштампана реч тада тек основаног листа „Слободна Војводина”, и то баш 15. новембра 1942. године, била је метак правде, родољубља, бунта, храбрости и наде.
Управо из куће крзнарског занатлије Ћире Шовљанског изашле су прве вруће речи под црвеном „Слободном Војводином”, као упозорење да се тих година све исписивало крвљу, али са симболиком револуционарног бунта, и не слутећи да су то били темељи будуће реномиране медијске куће која и 80 година касније информише, али и подсећа своје читаоце широм Војводине, Србије, региона и света...
Други светски рат се завршио, „Слободна Војводина” је постала слободна, а пратећи откуцаје новоосноване државе – Федеративне Народне Републике Југославије, двоброј 1. и 2. јануара 1953. најавио је нову еру штампаног новинарства утемељеног на борби, и то под називом „Дневник”, који већ у следећем броју заглавље насловнице боји у плаво.
Тако је свака реч престала да буде ратни метак, али је задржала своју првобитну суштину обликовану објективношћу и испуњену барутом истине, те наставља да допире до својих читалаца брзином у чијој формули се правовременост множи са јавним интересом на квадрат.
Премда за наше новине данас људи кажу како је то „онај новосадски ’Дневник’”, сложићемо се да смо ипак – војвођански. У разговору са нашим читаоцима, схватамо да смо заиста присутни у свим већим и мањим местима широм наше покрајине.
Тако смо у центру Жабља наишли на Лазара Чонкића како чита „Дневник”, сазнавши да је реч о старој навици која је утемељена још у детињству.
– Колико се сећам, читам „Дневник” од малих ногу – присећа се Чонкић. – Тата је у yепу сакоа увек носио „Дневник” и кад би дошао кући с посла, одмах ми је било да га узмем и прочитам. Нарочито сам се радовао када једном недељно наиђе страна о општини Жабаљ, па и вести које сам знао ипак бих опет прочитао у „Дневнику”! Такође, мој ујак је био словослагач у вашој штампарији и као мали сам гледао како он унатрашке слаже вести, али оне после изађу како треба. И онда, кад донесе прво издање, онако фришко, топло, то је неки доживљај који не можете да замислите. Вруће речи, али праве!
Наше новине су одувек присутне и у животу Светлане Поповић из Сремске Митровице, због чега је, како тврди, „Дневник” постао препознатљива реч.
– Моји родитељи су га одувек читали у штампаном издању, а ми данас то ипак радимо електронским путем – вели Поповићева. – „Дневник” је лист који је са мном растао и сада је, на неки начин, славећи овај јубилеј, достигао врхунац. Изузетан је.
Најстарије војвођанске новине су у нечијим животима имале и другачији значај – представљале су путоказ како се бавити новинарством. Марко Поповић из Врбаса, који је доскоро био уредник локалног листа „Глас”, каже да је у „Дневнику” тражио професионалне савете, а успут је упознао и новинаре који су такође оставили велик утисак на њега.
– Могу да кажем да сам упознао људе који заиста завређују пажњу у новинарском миљеу, али и друштвеном раду, нарочито ако на новинарство гледамо као на друштвено одговоран посао. Заиста, у тој медијској кући срео сам изузетне људе са генијалном лудошћу, што ме је фасцинирало и дало подстрека да свој посао обављам на максимално исправан начин – каже Поповић, додајући да је „Дневник” бренд целе Србије, а да континуирани рад од осам деценија доказује да праве ствари и даље функционишу.
Зрењанинка Нада Борош, истричар по струци, приликом разговора нас је подсетила не само на значај „Дневника” у њеном граду у скоријој прошлости и данас, већ и на период када је „Слободна Војводина”, тражећи начин да опстане током Дугог светског рата, била кратко штампана и у ондашњем Петровграду, 1944. године.
– „Дневник” се, истина, највише читао у Зрењанину када је у, средини својих листова, имао такозвану Зрењанинску панораму, на којој су радили врсни зрењанински новинари, а главни и одговорни уредник био је Милорад Савић – прича Нада Борош. – И те како је значајно постојање „Дневника”, јер се све информације, ако кренете од привреде, културе, здравства, па до личних ствари, налазе у том листу, тако да човек, кад га узме, може наћи све што га интересује.
Како „Дневник” читају све генерације, тако и Исидора Ловчанин из Руме редовно прати наша дневна издања, нарочито текстове који се тичу младих и културе, будући да јој је жеља да студира глуму.
– „Дневник” је присутан свакодневно, редовно га читам, последњих годину дана можда мало јаче, и то због културних догађаја, јер сматрам да сте веома ажурни на том пољу и да пружате заиста широк спектар информација – тврди млада Румљанка.
Новосађани су наши најчешћи читаоци, а често нисмо ни свесни колико се и у вези са чим информишу управо из „Дневника”.
– Прво што отворим и гледам јесте спорт, па новосадске стране, то обавезно, а онда све даље – каже Миодраг Колесар, додајући да су виц и временска прогноза нешто што не пропушта да испрати. – „Дневник” је у нашој кући присутан откад сам се радио. Мој деда је био дописни члан и одмалена ми је читао текстове, па је тако све и кренуло.
На новој адреси
Откако смо се преселили на нову адресу, у ходнику на другом спрату, где је смештен „Дневник”, налази се изложба „Слободне Војводине”, односно пробрани сегменти и рубрике из првих бројева листа који је наша претеча, а у чијем је одабиру учествовао наш дводеценијски фото-репортер Слободан Шушњевић. Својим објективом имао је прилику да забележи бројне кадрове на теренима широм Војводине, а нама је открио који су му најдражи.
– На овом послу сам сретао занимљиве људе и занимљива места, а нарочито ми је задовољство било кад смо летели балоном и кад сам посматрао Нови Сад из ваздуха, то је био посебан доживљај – присећа се Шушњевић. – Радујем се што ћемо и у будућности моје колеге и ја документовати свакодневицу и што ћемо снимати насмејана лица Новосађана и људи широм Војводине.
Иако смо однедавно на новој адреси – на Булевару Михајла Пупина 6, цео колектив „Дневника” се труди да новине и даље излазе онако како доликује, доносећи пред своје читаоце приче које завређују пажњу.
Наш лист свакодневно нуди десетак рубрика, покривајући тако све области – од спорта, културе, судске хронике, преко економије, друштва, политике, па до тема из Новог Сада, Војводине, Србије и света. Иако не можемо да кажемо тачно која је рубрика најчитанија, свесни смо да су задње – спортске стране великом броју наших читалаца свакако најатрактивније.
– Веома је изазовно доносити спортске вести из Војводине, јер је спортско новинарство врло динамично, сваки дан је другачији – каже новинарка Гордана Маленовић. – Препознатљиви смо по малим фудбалским лигама, које се радо читају и у Покрајини и у осталим деловима Србије, јер фудбал занима све. Трудимо се да пратимо и остале спортове, нарочито локалне, а имамо и шаховску страну.
Да је „Дневник” војвођански лист, говори и чињеница да имамо дописнике из скоро целе Војводине, који се свакодневно труде да донесу најактуелније вести из својих средина. Један од њих је и Жељко Балабан из Зрењанина, који нема нимало лак задатак, јер мора да „покрива” цео средњи Банат, односно пет општина: Град Зрењанин, Нови Бечеј, Житиште, Српску Црњу и Сечањ.
– Искрено говорећи, сад ми није тешко да будем дописник из Баната јер сам у „Дневнику” петнаестак година и практично знам како редакција дише и шта уредници очекују од мене. Чак и када се неки задатак учини тежим, водим се оном паролом да „ко хоће, нађе начин, ко неће, нађе оправдање” – каже Балабан и у својственом маниру честита нам свима 80. рођендан речима да смо матори, ал’ живот је тек пред нама!
Новосадска хроника једна је од водећих рубрика у „Дневнику” и прати константан тренд подмлађивања колектива, јер студенти новинарства долазе на праксу управо код нас, а они који желе, имају прилику ту и да се запосле.
– У „Дневнику” сам непуне три године, добила сам прилику да након факултетске праксе овде и останем и градим професионалну каријеру са старијим и доста искуснијим колегама, које су ме много чему научиле – каже Данијела Андулајевић, истичући да је посао динамичан, те да увек има и планираних и непланираних ситуација, како и приличи животу у Новом Саду, али да се за све увек побрине Новосадска хроника.
Наравно, не треба заборавити још један важан моменат у прављењу новина. Све оно што новинари напишу, њихови уредници укомбинују са фотографијама, па нацртају на такозваном шпиглу. Папир са смерницама иде у ДТП, односно на прелом, где колеге у посебном програму учине да стране изгледају онако како их и видите наредног дана у новинама.
И мање-више тако све функционише већ осам деценија. Уз успоне и падове, ратна и мирна времена, храбри и одговорни новинари налазе начин како да све актуелности стигну до читалаца, а у складу са амбијентом у ком деламо, наш лист се мења, прилагођава и расте.
Зато, читамо се и даље!
Леа Радловачки
Данас лист „Дневник” обележава 80. годишњицу. Пре 80 година, 15. новембра 1942, у јеку великих страдања у Војводини и самом Новом Саду, у бази испод новосадских улица светло дана угледао је први број „Слободне Војводине”, претече нашег листа. Једини, а уједно и најстарији дневни лист на српском језику у Војводини, данашњи назив „Дневник” добио је 1. јануара 1953. Читаоци су тада одлучили да треба да се зове „Дневник” и да се, као и данас, штампа ћирилицом и с плавим заглављем. До данашњег дана наш лист пред читаоце је изашао 27.192 пута и исто толико дана информисао грађане Војводине, а и других делова наше државе, о актуелним збивањима, догађајима, личностима, појавама...
Први број „Слободне Војводине” је јединствен и по томе што је изашао у време када је Војводина била окупирана, потлачена и подељена, а цела Европа поробљена. Први уредник био је Светозар Марковић Тоза. Мађарска полиција је 19.новембра 1942. године открила базу Покрајинског комитета КПЈ за Војводину у Новом Саду, у којој су се налазили Бранко Бајић и Тоза Марковић. Они су тада пружили оружани отпор полицији. После краће борбе, Бранко је погинуо, а Тоза је био тешко рањен и ухваћен. У полицији је мучен, али ништа није одао, због чега је осуђен на смрт. Обешен је 9.фебруара 1943. године у касарни у Футошкој улици у Новом Саду.
Указом Председнишатва АВНОЈ-а 5. децембра 1944. године међу првим борцима НОБ-а проглашен је за народног хероја
О првом броју „Слободне Војводине” одмах после рата сазнало се готово све, али је он виђен тек 17 година после штампања. Наиме, почетком јануара 1959. године сазнало се да је историчар Јосип Мирнић из Новог Сада открио у партијском институту у Будимпешти текстове из првог броја „Слободне Војводине”. Преведени на мађарски, били су међу списима о суђењу Светозару Марковићу Този. За новост из Будимпеште сазнао је и Тодор Жикић, наставник у Новом Саду, и сетио се да има „Слободну Војводину”, и то баш број 1. Но, заборавио јер где га је сакрио – тајно, још у априлу 1944. године. Жикић је први број „Слободне Војводине” поклонио Библиотеци Матице српске.
Предани хроничар протеклих деценија и некадашњи врсни „Дневников” новинар Душан Попов у „Историји ’Слободне Војводине’” истиче да је лист педесетих година прошлог века стао на ноге захваљујући огласима, који су из године у годину заузимали све већи простор и доносили све већу зараду. Још тих година схватило се да, осим добрих новинара и актуелних рубрика, треба нешто и „продати” да би се преживљавало. Први огласи у листу објављени су далеке 1951. и наредних деценија било их је све више.
Мењала су се времена, а с њима и „Дневникови” титулари, али је све време наш лист пред читаоце излазио с актуелним вестима, занимљивим рубрикама, сервисним информацијама. Данас се воде „нове битке” с многобројним дневним новинама и медијима. „Дневник” храбро учествује у њима, бори се за своје парче простора, чувајући традицију, зачету далеке 1942. године.
Први уредник Светозар Марковић Тоза
Први број „Слободне Војводине” припремио је први главни уредник Светозар Марковић Тоза. Око 400 примерака листа умножено је на ротационом гештетнеру у скученом простору, тајно ископаном уз кућу крзнара Ћире Шовљанског. По запису Љубе Вукмановића, једног од доајена „Дневниковог” новинарства, прва редакција и штампарија имале су само 2,66 квадратна метра, у којима су били смештени писаћа машина, гештетнер и радио, полица за штампане странице, светиљка која се гасила пре сваке опасности. Верује се да су илегалци разнели по Новом Саду око 100 примерака „Слободне Војводине” и да је лист стигао и у Сомбор, Врбас, Бечеј, Суботицу...
