Једино Драганово решење била је трансплантација. Али, то је, захваљујући некадашњим изменама Закона о трансплантацији, постало скоро немогуће. Наиме, иако је наша земља пре неколико година усвојила такозвани шпански модел трансплантације органа, по којима су сви пунолетни грађани аутоматски донори, осим ако се не изјасне супротно, измене закона биле су такве да је донирање органа било готово немогуће, пошто је тражено да се родбина особе која је подобна за донирање (а то значи да је доживела мождану смрт и да је на машинама за одржавање, тако да су јој остали органи сачувани), мора изјаснити да ли пристаје на донирање. То је важило чак и у случају да је особа о чијим се органима ради, раније изјавила да жели да донира органе у случају мождане смрти. Наравно да рођаци не желе да на себе преузму такву одговорност и морални и душевни терет. Зато у 2022. није урађена ниједна трансплантација, а децу која су морала на трансплантацију слали смо у Падову, која нам је гледала кроз прсте колико је могла, пошто је по њиховом правилнику трансплантација органа нашој деци могућа само ако смо те органе ми обезбедили. А онда су и они закочили јер смо ми слали само – децу и лепе жеље.
Влада Србије усвојила је почетком године измене и допуне Закона о пресађивању људских органа, као и измене и допуне Закона о људским ћелијама и ткивима, и проследила их Скупштини Србије на усвајање. Ови закони регулишу начин и услове под којима се могу узимати органи и ткива за пресађивање. Тема је постала актуелна након најава да ће донори органа бити сви који се нису изјаснили супротно. То, наравно, није увек случај, аутоматски донори не могу бити малолетници, као ни особе којима је одузета пословна способност, а они који немају родбину биће подвргнути процени Етичког одбора.
Но, ови предлози још увек нису стигли пред Скупштину, што се види и по резултатима остварених трансплантација у овој години. И поред кампања и државе и невладиних организација, у Србији је од почетка године урађено само 15 трансплантација органа, а тим темпом нећемо далеко стићи.
И шта да човек уради у тој ситуацији?
Прва Драганова помисао била је да се обрати странцима. И тако је писао свима у Европи. Одговори су били двојаки: „Може, али обезбедите донора“ или „Може, ако сте наш држављанин и имате наше здравствено осигурање, па вас ставимо на листу“. Списак таквих одговора био је све дужи, а времена све мање јер му се смешила дијализа, а после ње, зна се.
Пробај да гледаш мало шире, можда је негде у свету дозвољена трансплантација код пацијената који хоће да плате орган?
Замислите, јесте.
Иран је једина земља на свету у којој је продаја бубрега легална. Али... бубрег на овај начин могу да добију само њихови држављани, а ретко ко се у овој земљи усуђује да крши закон.
Дакле, остаје му црно тржиште? Па, постоји ли?
Наравно. Према подацима Светске здравствене организације, сваке године обави се око 10.000 трансплантација бубрега са црног тржишта. И то не треба ићи далеко.
У Бугарској је, наиме, 2021. откривен ланац продаје органа украјинских миграната богатим странцима. Испоставило се да је, према речима министра здравља Бугарске Стојча Кацарова, у бившој државној болници Лозанец у Бугарској за две године обављено петнаестак операција пресађивања бубрега са живих донора. У свим случајевима донори су били млади становници Украјине и Молдавије, а примаоци – држављани Израела, Омана и Јапана. Сиромашни и очајни, а млади и здрави, продају орган, надајући се да ће с оним другим моћи дуго да поживе.
– Ова трговина људском бедом нарочито проналази плодно тло у осиромашеним и правно неуређеним државама у транзицији, где институције не спроводе потребне мере на сузбијању овог окрутног злочина који доноси огромну добит. Због сталне несразмере између доступних и тражених виталних органа, незаконите и криминалне радње трговине органима су све више повезане са живим донорима – пре неколико година рекла је др Ванда Божић, доценткиња и научни сарадник на Катедри за кривично право на Правном факултету у Загребу. А ситуација се протеклих година није пуно променила.
Од земаља које имају скоро отворено тржиште, најлакше је купити бубрег у Индији, Пакистану, Малезији, Индонезији, Украјини, Белорусији, па чак и у Кини. Водећи је Непал, који зову „банка бубрега“, а поред тражења одговарајућег бубрега морате потписати да сте „рођак“, као и у бугарском случају. Тражиште бубрега додатно је отворено украјинско-руским сукобом, јер су многи побегли од граната и метака, а нису имали доларе у банкама. Зато им је бубрег једно од решења.
Иако се у Србији с времена на време спомене илегално тржиште донора, а имамо и изреку „мораћу да дам бубрег“ кад треба да издвојимо неку велику суму новца, нема података, сем незваничних, да је неко то заиста и учинио овде. Оно што је познато јесте да се у свету гледа кроз прсте онима који су спремни да плате за донирани орган, а цена му се креће од 30.000 до 100.000 евра, што зависи од државе у коју идете да обавите трансплантацију, лекара, година пацијента и његовог стања, као и здравственог стања донора.
На црном тржишту годишње се набави до 7.000 органа, а мешетари здрављем на овој трговини зараде годишње готово милијарду долара.
Како се долази до ових података? Сигурно не преко Гугла, који вам никад неће понудити сајтове који се тиме баве, а преглед огласа може вас коштати прилично новца, пошто преваранти само чекају да се појави неко очајан.
Зато је Драган отишао на Дарквеб. Оног тренутка кад инсталирате, рецимо, Тор, и пошаљете упит „куповина бубрега“, отвориће вам се читав подземни свет илегалне трговине, понекад умотане у сјајне сајтове и криптичне реченице које откривају да је све могуће „уз договор“. Није тешко доћи ни до клиника ни до доктора који имају доноре „у штеку“ за добре платише.
Договор је пао, новац је сакупљен уз помоћ породице пријатеља и Драган је оперисан пре неколико месеци у једној од споменутих земаља. Добро је и нада се да ће измене Закона о пресађивању људских органа коначно доћи на дневни ред и да ће се некадашњи темпо трансплантације органа вратити и људима попут њега пружити шансу за нови живот. Он је имао пара, храбрости и среће. Други, укључујући и децу, и даље чекају „најважнији позив у животу“.
Ивана Радоичић
