Иза њега је осам емисија, осам победа и узбудљив преокрет у финалу, као и наставак квалификација за суперфинале, у којем ће се 16 победника и вицешампиона протеклих серијала такмичити за прву награду, вредну 1.000.000 динара, као и титулу свеукупног победника „ТВ Слагалице” за 2020. годину.
Широко образовање, каже, дугује новосадској Светиној гимназији, у којој се из свих области научи понешто, али и Правном факултету, потврдивши тако статистику омиљене емисије по којој управо правници и историчари постижу најбоље резултате. Љубав према старим филмовима одвела га је до тачног одговора у игри Ко зна зна, посвећеност музици до максималних поена у Спојницама, док је након речи „распаљивање”, састављене од 11 слова, режија морала да заустави снимање како би проверила постоји ли у речнику, будући да је Алекса надмашио и сам компјутер.
– „Слагалицу” пратим откад знам за себе и увек сам је играо преко апликације на Фејсбуку, да бих се крајем прошле године први пут осмелио, а затим био упоран шаљући пријаву на све могуће мејлове, док ме у мају нису позвали на тестирање у Таковској 11 – каже млади Детелинарац, додајући да кандидати том приликом имају само пет минута за све задатке, због чега се изненадио када је добио понуду за надметање у 132. циклусу.
Признаје да је у почетку имао трему, па није било великих очекивања с његове стране.
– Нисам имао у глави новчану награду, ишао сам да се играм. Моја препорука осталим такмичарима јесте да не размишљају о исходу, о томе да их гледа милионски аудиторијум, него да буду опуштени и да уживају у игри – додаје. – Драго ми је што сам након овог искуства подстакао многе да се пријаве.
Како су за квиз чија популарност не јењава од 1993. године везане многе недоумице, открио нам је и неке „тајне”.
– У студију на Кошутњаку заиста нема никог сем такмичара, водитељки и сниматељске екипе – каже Алекса, додајући да је захваљујући њима атмосфера врло пријатна. – Систем је такав да се у једном дану сними више емисија. Људи из моје околине су знали за то, само, наравно, нису знали исход. Подршка која дође са вама седи у ходнику и не може да вас гледа, иако екрани постоје у шминкерници и гардероби. Нема ни музике коју чујемо у шпици, већ задатке решавамо у тишини. Игре се нижу редоследом који видимо у ТВ емисији, а временско ограничење је исто уз неке изузетке, рецимо у Спојницама, у којој имамо минут-два да погледамо понуђене појмове. Управо за њу везана је комична ситуација, која ме је изненадила. Наиме, десило се да је снимање требало поновити због проблема у режији. Међутим, мој супарник је упорно одбијао да да малопређашње нетачне одговоре, правећи се да их се не сећа, па га је водитељка три пута исправљала, желећи да добије првобитну верзију игре. Што се тиче облачења, нисам, рецимо, знао да морају бити у приближној боји позиције са које се такмичите. Тако сам у финалу, уместо своје одеће, носио неки тексас који су ми, на брзину, нашли у гардероби...
Победа му јесте дала крила да се пријави на још неки квиз, али то оставља за будућност.
– Волео бих да једног дана поново учествујем у „Слагалици”, али има прегршт квизова који су занимљиви, рецимо „Стигни ме ако можеш” на РТС-у, а „Потера” стоји и даље као врхунац изазова. Ипак, тренутно намеравам да се посветим неким другим обавезама, којих је много.
Када није у градском Правобранилаштву, где од августа стиче приправнички стаж, Алекса чита књиге, највише из историје и политике, свира клавијатуре, одлази на тренинге у Одбојкашки клуб „Манекс”, борећи се за улазак у суперлигу, или у УГ „Национална авангарда”, где је активни члан. Будући да се јесенас уписао и на мастер студије, освојених 150.000 динара планира да потроши на школовање, а ако претекне, и да купи пијанино.
Слађана Милачић
