Радио је у Полицијској управи у Новом Саду као полиграфиста за цело Министарство унутрашњих послова и гледао у очи најокрутније зликоваце, који се нису либили да убију ни децу, а отишао је у пензију 2004. и отворио приватну агенцију.
Један од таквих језивих догађаја обележио је 1997. годину, када је ликвидирана породица Смиљанић у Футогу. Убијен је прво мушки члан породице, потом трудна супруга, а онда и четворогодишње дете на ноши. Малишић каже да су се сви запослени у полицији здушно дали у потрагу како би што пре пронашали кривца, те да су кренула и полиграфска испитивања. За ово убиство је ухапшен Борислав Чолић, који је најпре био осуђен на смртну казну, али је по њеном укидању, она преиначена у 40 година затвора. На слободи је требало да се нађе 2036, када би имао 68 година. Преминуо је у затвору у 52. години.
- Чолић је дошао из Сарајева и потиче из дефицитарне породице. Приступио је криминалним клановима. Чолић је пре овог убиства био наручен да дође и убије функционера у секретеријату у Чачку. Он није знао да је човек кога треба да ликвидира функционер. Када је схватио, одустао је од тога. И долази у Нови Сад без динара. Ступа у контакт са одређеном групом криминалаца с којима креће у крађе. У једној од тих радњи наилазе на кућу у којој се налазе човек и жена. Док Чолићева екипа жели да одустане од крађе, он изричито хоће да настави акцију уз напомену да ће их ликвидирати, јер не оставља живе сведоке. Молили су га да то не ради, а један је измислио да му је рођендан, па су од убиства и обијања куће одустали - каже наш саговорник и напомиње да о томе постоји и службена белешка.
Након тога, Чолић долази до типера који му показује кућу покојних Смиљанића, како би их убица опљачкао, јер су веровали да поседују извесну количину новца. Добривоје је био инжењер и поправљао је уређаје, а убица се на његовим вратима појавио са поквареним касетофоном уз образложење да му је потребна поправка. Нажалост, Добривоје га је пустио је у кућу. Након што је ликвидирао целу породицу, узео је новац и отишао.
Полиција је дошла и до информација да је убица у међувремену био на сахрани другара са којим је наводно био на ратишту деведесетих. На гробу се зарекао да ће платити споменик преминулом, јер његови баба и деда нису имали новца за то… Када је ухапшен, говорио је да је невин, а пристао је на полиграф мислећи да ће га преварити.
– Приликом тестирања рекао је да нема везе ни са чим и да не зна зашто је ту. То је идеална ситуација за полиграфисту. Поента је што многи од њих мисле да полиграф може да се превари. Испитивана лица наравно морају бити психофизички здрава да би могли да разумеју питања. Чим мозак не разуме питање, он не може да пошаље сигнале као одговор на питање. У моменту тестирања лице пре него што стигне да било шта помисли, мозак пошаље импулс и полиграфиста одмах зна да ли испитаник лаже или не. Апослутно смо схватили да лаже, чим смо га испитали. Он је био иделан за полиграф, где је одмах пао, јер се показало да лаже. Ниједан знак мимикрије није имао. Никакве покрете лица, ништа. Невероватно хладан и смирен. Када сам завршио полиграфисање, рекао сам му да је убица. Он је мени одговорио да нисам нормалан, а претио је и да ће нас побити. Направио је и списак нас око десет из полиције које је планирао да ликвидира– појаснио је наш саговорник.
Милишић каже да није препотентан, већ да је заиста могао тачно да типује лица која имају везе са убиством. Међутим, никада се, додаје, тога није придржавао, јер је то изузетно опасно. „Оно што човек не жели себи, не сме ни другима да уради. Тога сам се увек држао, јер сви верују полиграфисти”, каже Малишић.
Наш саговорник памти и случај када је студенткиња силована и задављена. Доводили су на испитивање сумњива лица, а фокус им је био на момку, избеглици из Хрватске, за којег су били убеђени да је крив.
– Доведу једног младог дечка и полограф покаже да нема никакве везе са дављењем нити убиством студенткиње. Међутим, полиција ипак није била у то убеђена и момак је затворен. Оно што је мене бунило у том случају јесте то што је убици, на месту где је убио студенткињу, испао хоџин запис. Осумњичени из Хрватске био је Србин по оцу и мајци и сигурно није ишао код хоџе – каже Малишић. – Након неког времена десио се други покушај силовања, где је девојка успела да побегне. На основу њеног описа ухапшен је прави убица и силоватељ.
Малишић каже да је тачност полиграфског тестирања 90 одсто. Успешност, додаје, зависи од питања, детаља, приступа према испитанику, квалитета припреме. И, категоричан је - нема трик питања. С друге стране, особа која месецима у континуитету пије седативе неподобна је за полиграф.
- Због седатива не осећа страх, а полиграф је машина која управо функционише на принципу страха. Ако нема страха, нема промена у психофизиолошким функцијама - објашњава Малишић.
Закон о полицији тачно прописује ко не може да буде подвргнут полиграфском тестирању. То су особе које су под дејством алкохола, дрога или других психоактивних супстанци, пацијенти која имају озбиљних срчаних проблема или респираторне сметње и они који су у изразито стресном стању. Они који показују видљиве знаке душевне болести, привремене поремећености или су у другом болесном стању које онемогућава испитивање. Не могу се тестирати ни они који осећају интензиван физички бол, труднице и породиље, као и деца млађа од 14 година. Битно је напоменути да резултат полиграфског испитивања не може да се користи као доказ на суду, али може да усмери истрагу.
(следеће недеље: Очи у очи са Маринком Магдом)
Слађана Аничић Илић
