Тад би боље налили зрно, продужили и угојили се кипови, а овако ће добацити тек мало више од пола приноса лањског. А био је изузетан. Но, панике нема, Србија је по производњи кукуруза увек међу првих десет земаља света, па га зато и зове “златно зрно”.
Док су многе мирисне и романтичне биљке чекале миленијуме да уђу у песме, народне и “прављене”, једној “крмини”, кукурузу, било је доста тек 300-400 година. Истина, овде у равници, више као подсетник ђувегијама да јесен не пропусте и опет се не ожене, а можда удаваче инспирише и сам клип, најзначајнији украс кукурузне стабљике. А чаробна биљка освојила је свет силовитим стартом из Новог света, негде у 16. веку, кад је зрно први пут посејано изван Америке.
Тамо где је сад Мексико му је постојбина, а тамошњи првобитни житељи, од нас звани Индијанци, тврде да су га добили директно од богова. Воли доста сунца и прилично воде у неким фазама раста, али је довољно прилагодљив да га има, малтене, у целом свету. Код нас је дошао преко Османлија, па га неки европски народи, Мађари, Италијани, Чеси... зову турско зрно или жито. Најчешће име широм света на енглеском је корн, дакле зрно, у ботанику је уписан као зеа маyс, у преводу са тахићанског - биљка живота. Доста тачно јер је кукуруз, по неким статистикама, потиснуо пиринач и пшеницу као традиционалне хранитељке.
Од кукуруза се истисне преко хиљаду производа, од лепка и грађевинских елемената, до најфинијег пудера, те, наравно, мноштво намирница, сокова, брашна, уља… Неки варијетети се једу без обраде и додатака, шећерци, кокице, бејби корн (кисели се као краставац), али рачунајући, чак, освежавајућа и алкохолна пића (бурбон, виски, боза, ћича морада у Перуу), од годишњег рода човек поједе тек три одсто! Стока око 40, индустрија употреби десетак, а последњих десет година чак 40 одсто америчке бербе (најјаче на свету - око 360 милиона тона) претвара се у етанол, гориво које се додаје бензину или га замењује. Неке европске земље (Немачка, рецимо) користе целу зелену биљку за биогас. Мој већ изанђали виц да су амерички технолози силни јер од кукуруза праве виски, а ми га дајемо свињама још увек важи, упркос опасци моје жене да је то исто. Код нас, наиме, малтене све заврши на прекрупи, евентуално нешто више шећерца и корн-флекица, за доручак. Све је мање мамаљуге, куље и качамака, а и проја заостаје за гибаницом.
Прво име кукуруза код нас забележено је муруз (непознато порекло), а садашње је око 1830. измислио чешки научник светског гласа Јан Пресл Сватоплук, па са братом Боривојем дао и афирмисао многа имена биљкама, животињама и минералима, правећи “новотворе”, речи блиске словенским језицима. Њихови су називи вапно (креч), клокан (кенгур), паприка... Пошто су Преслови били Пражани, кукуруз је задржао Преслово име и сад у неким земљама Хабзбурга. Даље, широм Европе, има много имена, али се чини да су најлепше смислили Бугари - царевица или царка. Македонци га зову пченка, Украјинци исто, Руси кукуруце и папуша, Мађари му тепају тенгери (морски, прекоморски), Румуни кажу порумбул, папушки, мамул, па одатле и наша мамаљуга... По Африци су га ширили Португалци, те се тамо зове - мили. Турци су и трговали моћним зрном, звали га мисир, а касније кокороз, те помно пратили како утиче на исхрану коња, јако важних за војску (наводно је слабији од зоби), али и популарисали ослобађући рају пореза да га сеје.
Кључне речи за кукуруз су: клип - моћни плод, некад само од осам реди, сад и преко 20; шапурика - дршка клипа, одличан огрев и играчка војвођанске деце; љуштика - свиленкасте овојнице клипа, коришћене за разне рукотворине и пуњење “сламарица”; кукурузовина - зрела стабљика, омиљена храна, нарочито крава; огризине - оглодана кукурузовина, добар огрев зиданих пећки; купе - усправљени снопови кукурузовине; yомба - остатак стабљике са кореном, огрев сиромашних; мишлингер - густо посејан кукуруз, сточна храна и састојак силаже; заперци - нежељени изданци неких старих сорти…
Кукуруз се некад складиштио у клипу у чардацима (у Срему – котарке) уз вађење, круњење и крупљење по потреби. Сад се бере комбајнима, одмах се круни и смешта у силосе. Шапурике, ваљда, више и не постоје, а ни љуштике, па, наравно, ни огризине.
Павле Малешев
