Наиме, оно ће важити три године, па ако за то време пензионер не прибави потпуну документацију о уплатама и дужини пензијског стажа, Фонд ПИО ће привремено решење прогласити коначним. Ако те измене – а свакако неће бити једине – буду прихваћене, више привремена решења о пензионисању неће трајати годинама па да се деси да пензионери, кад најзад добију коначно решење, морају да врате „вишак” који им је Фонд ПИО уплаћивао јер им је по завршној рачуници пензија заправо мања од оне које су према привременом решењу примали. Често разлика буде огромна јер је привременост трајала годинама, па се пензионери нађу у невољи како да врате оно што им је држава сама дала, на шта нису могли да утичу, нити то тражили. Јесте да Фонд ПИО излази у сусрет онима који се нађу у невољи и омогућава да преплаћени износ на чеку враћају у више рата, али ни то није довољно сениорима који под старе дане морају враћати новац за који нису ни знали да им не припада.
Тренутно се годишње изда 85 одсто од укупног броја решења о пензионисању. По подацима Фонда ПИО, најчешћи износ преплате је између 5.000 и 10.000 динара, али има и много већих сума. Кад се најчешћи износи „вишка” помноже с бројем година током којих је примењивано привремено решење, добија се повелика цифра за било ког пензионера, а поготово оног ко по коначној рачуници добија мање од 20.000 динара.
Пензионерске организације, али и синдикати и економисти, нису најсрећнији с таквим решењем, мада не споре да се привременост решења мора временски ограничити или чак укинути. Пензионеру би се, ако таква измена буде усвојена, оставио рок од три године да прикупи потребну документацију јер радни и пензијски стаж нису исто, иако он није раније могао знати да му газда није плаћао пензијски допринос. Тако би пензионер морао да „вија” бившег газду или нађе доказ да је он уплатио пензијске доприносе, али није сваке године – мада је обавезан – и доставио прописани образац као потврду за то. Држава пак, која је толерисала да нека фирма, односно газда, не плаћа пензијске доприносе за запослене, нема никакве обавезе мада је „кумовала” томе да се радник нађе у неприлици.
Поводом најаве о изменама Закона о ПИО, синдикати инсистирају на томе да се утврди да превремене пензије, уместо трајно, како је сад, важе само док пензионер не напуни године предвиђене за пензионисање, односно до 65.
О иницијативи, коју је подржао и Социјално-економски савет Србије, још нема званичног одговора, нити колико би државу коштала таква измена Закона јер су у протекле четири године донета решења о трајном превременом пензионисању којима је утврђен умањени износ чека за године живота које у тренутку одласка у пензију недостају.
Ипак, таква измена натерала би садашње запослене да на крају сваке календарске године проверају да ли им газде редовно уплаћују пензијске доприносе. Дакле, промене привременог решења о пензионисању мора бити јер је и то начин да се контролишу послодавци и њихова законска обавеза да плаћају пензијске допирносе, али уједно и да држава ради свој посао контролора да радник не би имао проблема кад испуни законске услове за пензионисање. Поготово ако су некад радили у друштвеним или државним фирмама, које им годинама нису уплаћиваве пензијски нити било који допринос, а у међувремену су престале да постоје, њихова архива се као доказ о нечијем раду загубила или још није ажурирана.
Пензионер који је радио у неком од таквих предузећа – а њих је доста – нема начина ни за три године да достави потребну документацију Фонду ПИО па ће му пензија бити умањена јер се тај стаж неће рачунати.
Љубинка Малешевић
