Ране НАТО бомбардовања боле већ 19 година

Данас се навршава 19 година од почетка НАТО агресије на нашу земљу, тада СРЈ, 24. марта 1999. године. Тог датума не сећа се само онај ко се тада није родио.
bombardovanje nato
Фото: Dnevnik (arhiva)

Заглушујући звук сирена запарао је ваздух у свим градовима у Србији. Из Авијана у Италији кренуо је лет „Милосрдног анђела”, како је НАТО назвао своју акцију против Савезне Републике Југославије. Убрзо, затресла се цела земља. Напад је почео око 20 часова, 24. марта, 1999. године. Први на удару био је Нови Сад: бомбе, тешке више стотина килограма, пале су на базу полиције на Клиси... Убрзо су и други крајеви државе били засути бомбама из авиона и крстарећим ракетама „томахавк”.

Непосредни повод за бомбардовање СРЈ била је акција српске полиције у Рачку, једном од највећих упоришта такозваног ОВК-а, 15. јануара 1999. године. Тадашњи шеф Верификационе комисије ОЕБС-а на Космету, амерички генерал, пензионер Вилијем Вокер, представио је ту акцију јавности као „масакр” албанских цивила. Тога дана и почела је дотад незапамћена медијска кампања. Припрема за бомбардовање.

НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 „касетних бомби”, од којих је погинуло око 200 људи, а рањено више стотина, и употребио забрањену муницију с осиромашеним уранијумом

Уследили су потом преговори у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу Косова и Метохије. Као што се и очекивало, завршени су неуспехом, а СРЈ је потом означена као кривац за крах. То је, како се испоставило, дефинитивно определило НАТО да крене у бомбардовање наше државе. Планови су, наравно, направљени већ раније.

Фото: Дневник архива

Одлука о бомбардовању тадашње СРЈ донета је, први пут у историји, без одобрења Савета безбедности УН. Наредбу је америчком генералу Веслију Кларку, тадашњем команданту савезничких снага, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.

Кларк је доцније у књизи „Модерно ратовање” написао не само да је планирање ваздушне операције НАТО-а против СРЈ интензивирано средином јуна 1998. већ и да је завршено крајем августа те године.

Деветнаест земаља Алијансе почело је бомбардовање с бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији. Подршку су им пружили стратешки бомбардери који су полетели из база у Западној Европи, а касније и из САД. Најпре су гађане касарне и јединице противваздухопловне одбране Војске СРЈ у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим местима.

Изведено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је приближно 420.000 пројектила, укупне масе 22.000 тона

Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети снага НАТО-а. У Новом Саду су порушена сва три моста на Дунаву: Варадински 1. априла, када је погинуо Олег Насов, Мост слободе 4. априла, док је најдуже бомбама НАТО-а одолевао Жежељев мост – гађан је чак 12 пута, а срушен је 23. априла. Авиони Алијансе уништили су и зграду Радио-телевизије Војводине на Мишелуку, разорна бомба је пала и у стамбеној четврти на Детелинари...

У памћењу су још призори спрженог воза у Грделичкој клисури, уништеног ваљевског „Крушика”, чачанске „Слободе”, нишке пијаце, на којој је, у седмом месецу трудноће, убијена Љиљана Спасић, студенткиња завршне године медицине.

Под рушевинама су остале читаве породице. У Алексинцу, Милићи су страдали у једном трену. Под бомбама угашен је живот и деветомесечне Бојане Тошовић и њеног тате Божине из Мердара. У Новом Пазару страдали су, заједно, Марко Симић (2) и његов тата Владан. У Батајници, убијена је трогодишња Милица Ракић. У Владичином Хану, бомба је погодила загрљене матуранте гимназије Милана Игњатовића и Гордану Николић. На Варваринском мосту бомба је погодила Сању Миленковић (15), девојчицу којој су професори предвиђали бриљантну каријеру математичара.

За 78 дана погинуло је између 1.200 и 2.500 људи.

Укупна материјална штета процењена је на више десетина милијарди долара.

У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 мостова разорено.

Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље – снаге НАТО-а су употребиле и такозване графитне бомбе ради онеспособљавања електроенергетског система, а бомбардоване су две рафинерије – у Панчеву и Новом Саду.

Током бомбардовања изведено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је приближно 420.000 пројектила, укупне масе 22.000 тона.

НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 „касетних бомби”, од којих је погинуло око 200 људи, а рањено више стотина, и употребио забрањену муницију с осиромашеним уранијумом.


Оборен Ф-117А

Ратни губици НАТО-а у људству и техници никада нису обелодањени. А имали су их. Највећи је свакако обарање поноса америчке авијације, тзв. недивидљивог авиона Ф-117А, који је пао у атару сремског села Буђановци 27. марта. Срушили су га наши противавионци ракетом „нева”. И то већ трећег дана  агресије.

У рејону планине Гучево, код Лознице, оборен је амерички ловац Ф-16... Делови тих авиона чувају се данас у Музеју ваздухопловства у Сурчину.


Тадашње власти у Београду штету су процениле на око 100 милијарди долара и затражиле надокнаду од чланица НАТО-а. С друге стране, група српских економиста извагала је да је штета била – 29,6 милијарди долара (податак који се узима као релевантан). Занимљива је и рачуница италијанских аналитичара. Они су упозорили: за те паре могло се прехранити 79 милиона људи на планети где влада глад.

Тај бесомучни варваризам завшрен је 10. јуна усвајањем Резолуције 1244 СБ УН. Дан раније, представници Војске Југославије и НАТО-а у Куманову су, под једним шатором, потписали Војно-технички споразум, којим је утаначено повлачење наших војних и полицијских снага. И улазак у јужну српску покрајину међународних трупа – Кфора.

Мултинационалне снаге, у чијем саставу је било 37.200 војника из 36 земаља, имале су задатак да обезбеде мир за све националне заједнице на Космету. А о томе како су га „обезбедиле” говори податак да је од почетка њиховог мандата с Косова и Метохије протерано 280.000 Срба и других неалбанаца. Киднаповано – 1.500. У јужну српску покрајину ушло је тада 800.000 Албанаца. Од тога – трећина која на Космету никада није живела.

М. Бозокин


Истраживање: Већина грађана не прихвата извињење 

Већина грађана, њих 84 одсто, не подржава чланство Србије у НАТО-у, две трећине (66 одсто) верује да се НАТО бомбардовање СРЈ могло избећи, а највећи број види политику Слободана Милошевића као разлог за бомбардовање, показало је истраживање Института за европске послове у сарадњи с „Нинамедијом”.

Истраживање у којем се на питања о разлозима бомбардовања, сарадњи Србије с Алијансом и прихватању извињења војног савеза изјашњавало 1.203 грађана у периоду од 16. до 20. марта ове године, показало је да Београђани најмање желе да виде Србију у НАТО-у, чак упола мање од становника јужне и источне Србије. Извињење НАТО-а не би прихватило 62 одсто испитаних, док би трећина испитаника, углавном млади, то урадила. Извињењу се највише противе испитаници од 30 до 44 године, као и особе из региона Београда и западне Србије са Шумадијом. Већина сматра и да Србија не може имати користи од чланства у НАТО-у – њих 68 одсто, а односе Србије и НАТО-а грађани су оценили прелазном оценом – два, међутим, највећи број испитаника их оцењује јединицом, а само 3,6 одсто грађана сматра те односе одличним.


EUR/RSD 117.5361
Најновије вести