Убрзо, затресла се цела земља. Напад је почео око 20 часова, 24. марта 1999. године. Деветнаест земаља Алијансе, без одобрења Савета безбедности УН, обрушило се најпре на касарне и противваздушну одбрану Војске Југославије. У Батајници, Младеновцу, Приштини.
Током 78 дана и ноћи бомбардовања, у 30.000 ваздушних налета испаљено је 50.000 разорних пројектила. Страдало је 1.000 припадника Војске и полиције, 500 цивила, а међу њима 79 деце. Рањено је 12.500 становника. Тешко су разорени инфраструктура, привреда, школе, здравствени центри, споменици културе, медијске куће.
Тадашње власти у Београду штету су процениле на око 100 милијарди долара и затражиле надокнаду од чланица НАТО. Нови Сад је један од градова који су претрпели највећа разарања, а био је међу првима на које су пале бомбе– већ око 20 часова тог 24. марта 1999. разорена је полицијска станица на Клиси. Уследили су још жешћи ваздушни удари „анђела”. Рафинерија је бомбардована чак 12 пута, с више од 250 пројектила велике разорне моћи.
Памте Новосађани и друга страшна разарања: зграде РТВ Нови Сад на Мишелуку, погођена је и зграда Бановине... Бомбе су падале и на стамбене четврти. На Ђурђевдан, на сву срећу, избегнута велика трагедија, када су на Детелинари пала четири пројектила и оставила 80 породица без крова над главом..
Тешко су страдали и Алексинац, Сурдулица, Куршумлија... Под рушевинама су остале читаве породице. У Батајници, убијена је трогодишња Милица Ракић. У Владичином Хану, бомба је погодила загрљене матуранте гимназије, Милана Игњатовића и Гордану Николић. На Варваринском мосту бомба је погодила Сању Миленковић (15), девојчицу којој су професори предвиђали бриљантну каријеру математичара. У памћењу су још призори
спрженог воза у Грделичкој клисури. Уништеног ваљевског „Крушика”, чачанске „Слободе”, нишке пијаце, на којој је страдала жена у седмом месецу трудноће...
Непосредни повод за бомбардовање СРЈ била је акција српске полиције у Рачку, једном од највећих упоришта такозваног ОВК-а, 15. јануара 1999.
године. Тадашњи шеф Верификационе комисије ОЕБС-а на Космету, амерички генерал-пензионер Вилијем Вокер, представио је ту акцију јавности као „масакр” албанских цивила. Тога дана почела је дотад незапамћена медијска кампања - припрема за бомбардовање.
Тај бесомучни напад завршен је 10. јуна усвајањем Резолуције 1244 СБ УН. Дан раније представници Војске Југославије и НАТО-а у Куманову су, под једним шатором, потписали Војнотехнички споразум, којим је утаначено повлачење наших војних и полицијских снага. И улазак у јужну српску покрајину међународних трупа – Кфор.
Мултинационалне снаге, у чијем саставу је било 37.200 војника из 36 земаља, имале су задатак да обезбеде мир за све националне заједнице на Космету. А како су га „обезбедиле”, говори податак да је од почетка њиховог мандата с Косова и Метохије протерано 280.000 Срба и других неалбанаца. Киднаповано – 1.500. У јужну српску покрајину ушло је, тада, 800.000 Албанаца. Од тога – трећина која на Космету никада није живела.
Последице НАТО бомби и данас, 22 године касније, и те како се осећају.
Током бесомучне агресије НАТО је срушио сва три моста на Дунаву у Новом Саду: Варадински 1. априла и тада је погинуо Олег Насов. Само два дана касније, 3. априла, срушен је Мост слободе и том приликом је рањено седморо људи. Жежељев мост је најдуже одолевао бомбама НАТО, иако је гађан четири пута: срушен је 26. априла са шест разорних пројектила. У помоћ је тада прискочила Војска, која је понтонирским скелама превозила људе с новосадске стране на сремску и обрнуто.
Војска тадашње СРЈ је у супротстављању ваздушним ударима била у инфериорном положају. Ипак, и у таквој ситуацији постигнут је успех: 27. марта у атару села Буђановци, код Руме, оборен понос америчке борбене авијације, „невидљиви” Ф-117 А. Оборили су га припадници тадашње 250. ракетне бригаде из Јакова руском ПВО ракетом „нева”. У рејону Гучева, код Лознице, 2. маја оборен је амерички ловац Ф-16.
М. Бозокин
